Priča o prevari, razvodu i jednoj genijalnoj ženi koja je pokazala da ne moraš da vičeš da bi pobedila.
Prvog dana nakon razvoda, sedela sam u dnevnoj sobi, okružena kutijama, uspomenama i tišinom koja je odzvanjala glasnije od svake rasprave koju smo ikad imali. Spakovala sam sve što mi je pripadalo – garderobu, knjige, fotografije, čak i onu malu činiju koju smo kupili na letovanju dok smo još verovali da ljubav ima rok trajanja duži od garancije na frižider.
Drugog dana, stigli su radnici iz agencije za selidbu. Utišani, profesionalni, ali sa onim pogledima koji kažu: “Znamo mi šta je bilo, samo reci gde da nosimo stvari.”
Trećeg dana… ah, treći dan bio je moj lični praznik.
Obukla sam onu haljinu koju nikad nisam nosila jer “njegova mama to ne bi odobrila”, otvorila bocu šampanjca, upalila sveće i servirala sebi malu gozbu: škampi, kavijar, tišina i sloboda. Sedela sam za velikim trpezarijskim stolom, sama, ali nikada moćnija. Kad sam završila s večerom, oprala tanjire, obrisala čaše – i krenula da završim svoj plan.
Obišla sam svaku sobu. Uzela sam ljuske od škampa, pažljivo ih premazala kavijarom i pažljivo ih ugurala unutar garnišni – onih šupljih metalnih cevi koje drže zavese. Niko ih ne dira. Niko ne proverava. Ali svi ih imaju. Zatvorila sam ih s osmehom i napustila kuću. Tiho. Bez drame.
Nekoliko dana kasnije, on se uselio sa svojom novom “ljubavnicom-punom-razumevanja”. Smeštali su se u dom koji sam ja stvarala godinama, misleći kako je sada “sve počelo iz početka”. I jeste. Samo ne onako kako su mislili.
A onda je sve počelo da smrdi. Bukvalno.
Isprva su mislili da je pokvaren frižider. Onda kanalizacija. Pa mačka iz komšiluka.
Ali smrad… nije nestajao.
Dezodoransi, osvježivači, profesionalna čišćenja – sve uzalud.
Pozvali su servisere, majstore, čak i stručnjake za glodare. Ništa.
Kuća je postajala nepodnošljiva. Ljudi su ih izbegavali. Čak je i kućna pomoćnica, koju su bogato plaćali, dala otkaz uz reči: “Ja sam radila u domovima političara i glumaca, ali ovakvu štalu nisam doživela.”
Na kraju su pokušali da prodaju kuću – ali bezuspešno. Vrednost joj je pala za više od 50%. Glas se pročuo. U oglasima je stajala prazna, uz opasku: “Povoljna cena – ali obavezno pogledati pre kupovine!”
I tu nastupam ponovo.
Nazvala sam ga jednog jutra. Iz vedra neba.
“Kako ste? Kako vam ide?”
Pokušavao je da zvuči hladno, ali frustracija mu je škripala kroz zube.
Žalio mi se. Smrad, troškovi, nova kuća, dugovi. Rekla sam tiho i pažljivo:
“Znaš… možda bih mogla da uzmem kuću nazad. Nedostaje mi. Spremna sam da se odreknem svog dela imovine, samo da mi ostane ona.”
Zagrizao je. Odmah. Pomislio je da sam luda. Ili zaljubljena u uspomene.
U roku od jednog dana, pravnici su mi pripremili papire. Dogovor je potpisan. Za 1/10 stvarne vrednosti – kuća je bila ponovo moja.
Epilog – miris slobode
On i njegova draga su ispratili radnike koji su iznosili njihove stvari. Gledali su me s podsmehom.
Sledećeg dana sam unajmila ekipu koja je zamenila sve garnišne. Sve.
Nakon toga, kuća je opet mirisala na limun, lavandu i pobedu.
I tako, ako ikada pomislite da niste dovoljno snažne, mudre ili sposobne da se izborite s nepravdom…
Samo se setite ove priče.
Ne moraš da vičeš da bi bila glasna.
Ne moraš da se svetiš da bi pobedila.
Samo moraš da znaš – gde da staviš škampe.
