Ispod ogromnih peščanih prostranstava Sahare krije se jedan od najneobičnijih infrastrukturnih projekata modernog doba. Reč je o Velikoj veštačkoj reci u Libiji, sistemu podzemnih cevi dugom više od 4.000 kilometara koji već decenijama doprema vodu iz dubine pustinje do gradova na severu zemlje.
Ovaj projekat mnogi nazivaju osmim svetskim čudom zbog njegove veličine, složenosti i uticaja koji je imao na svakodnevni život miliona ljudi. Iako je nastao pre više od četiri decenije, i danas izaziva pažnju stručnjaka, inženjera i javnosti širom sveta.
Kako je nastala ideja o velikom projektu
Početkom osamdesetih godina tadašnji libijski lider Muamer Gadafi predstavio je ambiciozan plan kojim je želeo da reši problem nestašice vode u zemlji. Ideja je bila da se ogromne količine podzemne vode iz unutrašnjosti Sahare sprovedu do gusto naseljenih obalnih područja gde živi najveći deo stanovništva.
U teoriji je plan delovao jednostavno, ali je njegova realizacija bila izuzetno zahtevna. Bilo je potrebno izgraditi hiljade kilometara podzemnih cevi, bušiti duboke bunare i razviti sistem koji bi mogao da funkcioniše u ekstremnim pustinjskim uslovima.
Radovi su zvanično počeli 1984. godine i trajali su decenijama.
Fosilna voda stara hiljadama godina
Posebnost ovog projekta krije se u vodi koja se koristi. Nije reč o klasičnim podzemnim izvorima koji se redovno obnavljaju kišom, već o takozvanoj fosilnoj vodi.
Ta voda nalazi se u dubokim slojevima Nubijskog vodonosnika i procenjuje se da je stara oko 40.000 godina. Nastala je u vreme kada Sahara nije bila pustinja kakvu danas poznajemo, već područje bogato rekama, jezerima i vegetacijom.
Zbog toga stručnjaci upozoravaju da se ove zalihe praktično ne obnavljaju prirodnim putem, što projekat čini impresivnim, ali i dugoročno izazovnim.
Impresivne brojke koje ostavljaju bez daha
Dimenzije Velike veštačke reke teško je zamisliti.
Sistem čine hiljade kilometara cevi prečnika oko četiri metra, dovoljno širokih da kroz njih može proći automobil. Svakog dana kroz mrežu protiče i do 6,5 miliona kubnih metara vode, što odgovara ogromnim količinama potrebnim za snabdevanje gradova, naselja i poljoprivrednih površina.
Ukupna vrednost projekta procenjuje se na više od 25 milijardi dolara. Posebno zanimljivo jeste to što je projekat uglavnom finansiran prihodima od nafte, bez velikog oslanjanja na strane kredite.
Kako je pustinja počela da se menja
Kada je voda stigla do velikih gradova poput Bengazija i Tripolija, usledile su velike promene.
Područja koja su nekada bila potpuno suva počela su da se koriste za poljoprivredu. Na delovima pustinjskog tla počeli su da se uzgajaju pšenica, ječam, voće i drugo bilje koje ranije nije moglo da opstane u takvim uslovima.
Osim razvoja poljoprivrede, projekat je omogućio stabilnije snabdevanje pijaćom vodom za milione stanovnika Libije, što je značajno poboljšalo kvalitet života u mnogim delovima zemlje.
Sistem koji koristi prirodni pad terena
Jedna od zanimljivosti ovog projekta jeste način na koji funkcioniše.
Veliki deo sistema koristi prirodni nagib terena, pa voda iz južnih oblasti teče ka severu bez potrebe za stalnim pumpanjem. Time se smanjuje potrošnja energije i olakšava održavanje sistema.
U poređenju sa postrojenjima za desalinizaciju morske vode, ovakav pristup je u određenim segmentima energetski efikasniji i ekonomičniji.
Problemi i izazovi koji prate projekat
Iako se Velika veštačka reka smatra jednim od najvećih inženjerskih poduhvata modernog doba, projekat se suočava sa ozbiljnim problemima.
Najveći izazov predstavlja činjenica da se koristi neobnovljiv izvor vode. Stručnjaci procenjuju da bi zalihe mogle trajati između 60 i 100 godina, zavisno od nivoa potrošnje i klimatskih uslova.
Dodatni problemi pojavili su se tokom građanskih sukoba u Libiji, kada su pojedini bunari, cevi i postrojenja pretrpeli velika oštećenja. Uprkos tome, sistem i dalje predstavlja glavni izvor vode za veliki deo stanovništva.
Inženjersko čudo koje i dalje fascinira svet
Velika veštačka reka ostaje simbol ljudske ambicije i pokušaja da se prirodna ograničenja prevaziđu znanjem i tehnologijom. Ovaj projekat uspeo je da promeni izgled pojedinih delova pustinje i omogući život tamo gde je nekada to bilo gotovo nezamislivo.
Ipak, pitanje budućnosti ostaje otvoreno. Za razliku od prirodnih reka koje se obnavljaju padavinama, voda koja protiče ovim sistemom predstavlja resurs koji se troši i koji se veoma sporo obnavlja.
Zbog toga mnogi stručnjaci smatraju da će održivo upravljanje vodnim resursima biti jedan od najvećih izazova za buduće generacije u regionima sa ekstremnim klimatskim uslovima.
