Mujo i Haso su oduvijek tražili načine da izbjegnu svakodnevne obaveze, pa su jednog dana odlučili da se okušaju u pilotiranju. Prijavili su se u školu letenja i, na iznenađenje mnogih, uspjeli su proći teorijski dio — iako su više vremena provodili u obližnjoj kafani, uz zaključak da je avion „samo veliki fićo sa krilima“.
Došao je dan prvog samostalnog leta. Instruktor im je, uz malo sumnje, predao ključeve starog poljoprivrednog aviona i rekao:
„Samo polako, pratite instrumente i pazite na pistu.“
Mujo je sjeo za komande, a Haso je bio kopilot. Avion je zadrhtao, uzletio i nekako se odvojio od zemlje.
Nakon kratkog leta, krenuli su u slijetanje. Mujo, sav napet, viče:
„Haso, pazi sad, spuštaj točkove!“
Avion je udario o pistu, poskakivao, gume su škripale, a kočnice dimile. Nekako su se zaustavili tek na samom kraju piste.
Mujo briše znoj sa čela i kaže:
„Bolan Haso, jesi li vidio ti ovo? Nikad kraću pistu u životu nisam vidio!“
Haso se okrene, pogleda lijevo-desno i mirno odgovori:
„U pravu si, Mujo… stvarno je kratka. Ali vidiš li ti kolika joj je širina?“
