Na Balkanu postoje brojne priče o bebama koje su nestale u porodilištima, a njihove majke godinama tragaju za istinom. Jedna od takvih dirljivih ispovesti dolazi od Ane Pejić, žene koja je nakon porođaja doživela najtežu moguću sudbinu – saznanje da joj je beba nestala pod misterioznim okolnostima.
Ana se prvi put porodila 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, carskim rezom. Iako joj je rečeno da je beba preminula, sumnja u istinitost te tvrdnje pojavila se tek 2014. godine. Počela je da istražuje i otkrila nelogičnosti u zvaničnoj dokumentaciji – na jednom mestu pisalo je da je rodila devojčicu, dok je na drugom dokumentu navedeno da joj je preminuo dečak. Ovaj šokantni detalj naterao ju je da nastavi potragu za svojom pravom ćerkom, koju i danas traži širom sveta.
Ana Pejić tvrdi da njen slučaj nije usamljen. Mnoge majke sa Balkana nikada nisu dobile odgovore o sudbini svoje dece, a neke su ostale bez njih pod sumnjivim okolnostima. Prema njenim rečima, postoji obrazac manipulacija i zataškavanja, uključujući lažne tvrdnje da su deca napuštena ili da su majke odbacile svoju decu, što ostavlja duboke emocionalne ožiljke na obe strane.
Još jedan šokantan slučaj dogodio se u Foči 1982. godine. Babica koja je tada radila u porodilištu na samrti je odlučila da otkrije istinu: tokom porođaja, beba jedne žene, pripadnice moćne muslimanske porodice, preminula je, a pošto je reč bila o detetu uticajnog lekara, babica je uplašena zamenila preminulo dete s bebom iz srpske porodice. Ta beba je odrastala u Australiji, nesvesna svoje prave biološke porodice.
Godinama kasnije, zahvaljujući babičinoj ispovesti, ta osoba je saznala istinu. Nakon što je pronašao svoje biološke roditelje i potvrdio DNK test, izjavio je: „Ja sam onaj koji je umro“, izražavajući spremnost i da promeni veru kako bi se približio porodici iz koje potiče. Svi uključeni su prihvatili ovu neobičnu sudbinu sa iznenađujućom smirenošću, ali su odlučili da ne iznose detalje u javnost.
Ana Pejić i dalje veruje da će pronaći svoju ćerku i nada se da će i druge porodice koje su doživele slične tragedije dobiti priliku za istinu i pomirenje. Ona ističe da je istina skrivena u starim dokumentima, u sećanjima ljudi i u neispričanim pričama koje mnogi znaju, ali ih se boje priznati.
Ove potresne priče podsećaju nas koliko je važno otvoreno govoriti o takvim događajima, kako bi se pravda ostvarila i kako bi porodice konačno dobile mir.
