Jednog petka primio sam iznenadni poziv iz pošte. Rečeno mi je da imam pošiljku na svoje ime i da dođem lično da je preuzmem. Bio sam zbunjen jer nisam očekivao ništa – skromno živim i nemam blisku rodbinu u inostranstvu.
Ipak, odlučio sam da odem. Zima je pred vratima, i svaka pomoć bi dobrodošla. Na šalteru me je sačekala koverta i novac. U trenutku sam bio zbunjen, ali uz pismo koje je došlo s pošiljkom, sve je postalo jasno.
Pošiljalac je bio moj prijatelj iz detinjstva, drug iz osnovne škole. Bili smo nerazdvojni, delili užinu, družili se svakodnevno. Život ga je odveo daleko – preselio se u Sjedinjene Američke Države pre desetak godina. U pismu je napisao:
„Brate, nikada nisam zaboravio kako si me tada podržavao kada sam imao najmanje. Hvala ti na svemu. Danas mogu da uzvratim i želim da znaš da nisi sam. Ako ti ikada zatreba – tu sam.“
U tom trenutku su me savladale emocije. Ne zbog novca, već zbog toga što je neko zapamtio dobrotu iz detinjstva i odlučio da je vrati. To je bilo više od pomoći – bio je to znak da ljudskost i prijateljstvo nadživljavaju vreme i daljinu.
📝 Poruka za kraj:
Ova priča nas podseća da male geste pažnje ostavljaju dubok trag. Nikada ne znamo koliko nekome može značiti ono što mi smatramo običnim delom dana. Dobrota se ne meri vrednošću poklona, već iskrenošću i vremenom kada dolazi.
