Mislila sam da će se decembarski haos zaustaviti na obavezama i sezonskim prehladama — ne i na misteriji nacrtanoj markerom.
Jednog popodneva, vaspitačica moje ćerke Rubi tiho mi je pružila crtež. Na njemu je bila naša porodica pod sjajnom zvezdom — ja, moj suprug Dan, Rubi — i još jedna žena, nasmejana, sa natpisom „Moli“.
Uz osmeh je pomenula da Rubi o Moli govori kao da je deo naše svakodnevice.
Nasmešila sam se, zahvalila i presavila papir.
Spolja mirna.
Iznutra — potpuno uzdrmana.
Te večeri sam pitala Rubi ko je Moli.
„Tatina drugarica. Viđamo je subotom“, rekla je bez oklevanja.
Subotom — jedinog dana kada sam poslednjih meseci radila bez prestanka.
Rubi je pričala o kolačićima, toploj čokoladi i tome kako Moli miriše na vanilu i Božić. Sve je zvučalo bezazleno, ali nelagoda nije nestajala. Umesto da donosim zaključke, odlučila sam da sledeće subote uzmem slobodan dan.
Pratila sam ih — sa knedlom u grlu i mislima koje su jurile brže od auta.
Nisu stali kod kafića.
Zaustavili su se ispred prijatne kancelarije okićene prazničnim svetlima. Na vratima je pisalo: „Moli H., porodična i dečja terapija.“
Kroz prozor sam videla Rubi sklupčanu na kauču, Dana pored nje, a Moli kako kleči sa plišanom igračkom u ruci, govoreći tiho i strpljivo.
Ušla sam.
Dan je problideo.
Istina je izašla brzo i jednostavno.
Otkako sam počela da radim vikendom, Rubi je imala noćne more. Plašila se da se neću vratiti. Dan nije znao kako da joj pomogne, pa je potražio stručnu pomoć — ali mi to nije rekao, verujući da me štiti od dodatnog stresa.
Plakala sam.
Od olakšanja.
Od griže savesti.
Od spoznaje da nisam primetila koliko joj je teško.
Tog dana ostali smo na porodičnoj seansi. Prvi put posle dugo vremena zaista smo razgovarali — ne o rasporedima, računima i rokovima, već o strahovima, potrebama i osećaju sigurnosti.
Prilagodili smo obaveze. Uveli smo jasne rituale rastanka i povratka. Obećali smo jedno drugom da nećemo donositi važne odluke u tišini.
Sada su subote sporije.
Palačinke ujutru.
Šetnje parkom.
Rukavice koje delimo kada jednoj od nas postane hladno.
A Rubin crtež stoji na frižideru — ne kao simbol sumnje, već kao podsetnik.
Deca možda ne znaju uvek da objasne svoje strahove.
Ali ih znaju nacrtati.
I ako zastanemo dovoljno dugo da pogledamo, možda ćemo videti ono što smo u žurbi prevideli.
