Preselila sam se u ovu ulicu pre dva meseca, nakon udaje. Brzo sam primetila da ovde živi jedan stariji čovek, povučen i sam. Moj muž mi je objasnio da je nekada imao porodicu, ali da su ga supruga i deca napustili pre petnaestak godina. Od tada, živi sam – povučen, tih i, kako su mi rekli, „ne baš društven“.
Komšije su ga prozvale „čudakom“. Većina ga izbegava, iz nepoznatih ili možda neosnovanih razloga. Živi u staroj, trošnoj kući, bez osnovnih uslova za život. Nema struju, grejanje ni vodu. Često sam se pitala kako uopšte preživljava.
Po prirodi sam emotivna i empatična osoba, i nisam mogla da se pomirim s tim da neko živi tako zaboravljen. Više puta sam predložila mužu da odemo do njega, ponudimo pomoć, makar razgovor. On je bio oprezan – govorio je da je možda bolje ne zadirati u prošlost tog čoveka.
Ali danas, na moj rođendan, odlučila sam da učinim nešto drugačije. Spakovala sam parče rođendanske torte, malo hrane, i zamolila muža da pođe sa mnom do njegove kuće. Nisam mogla da slavim dok neko u mojoj blizini živi u takvom stanju – sam, zaboravljen i gladan.
Kada smo ušli, dočekao nas je prizor koji je teško opisati – kuća je bila u potpunom neredu, prašnjava, hladna, bez osnovnih uslova. A on je sedeo na podu, okružen starim porodičnim fotografijama – njegove dece, supruge, prošlog života. Imao je suze u očima. Bio je zatečen našom posetom.
I tada se desilo ono neočekivano.
Pružio nam je dobrodošlicu, izvinio se zbog nereda, i ponudio čašu vode – jer drugo nema. Počeli smo da razgovaramo, a on nam je polako otvorio dušu. Nije bio „čudak“. Bio je samo čovek kome se život srušio, a zatim je postao žrtva predrasuda. Ljudi su zaboravili da iza šapata i pretpostavki stoji nečija priča, nečiji bol.
Prihvatio je naš poziv da sutradan dođe na ručak. Moj muž i ja smo kasnije dugo razgovarali. Predložila sam da pokušamo da mu pomognemo – da sredimo kuću, obezbedimo osnovne uslove, da ga možda čak povežemo s organizacijama koje nude podršku ljudima u takvim situacijama. On ima samo 47 godina. Još uvek može da živi dostojanstven život. Svako to zaslužuje.
Za kraj:
Ova priča me je naučila da ne sudimo na osnovu tuđih reči ili površnih utisaka. Nekad je dovoljno samo otići, poslušati i biti čovek. Male stvari mogu nekome promeniti ceo svet. Ponekad je najlepši poklon – pažnja.
