Imam 15 godina i odrasla sam uz svoju baku, koja je za mene bila i majka i otac, prijatelj i oslonac. Pre dva meseca je preminula, a sa njenim odlaskom ostala sam ne samo bez voljene osobe, već i bez jedinog sigurnog mesta koje sam imala.
Moji roditelji su oduvek bili misterija. Kad god bih pitala baku o njima, govorila bi mi da će doći vreme kada ću saznati sve što treba da znam. Nakon njene smrti, ostavila mi je testament — ne samo imovinu, već i pismo koje je trebalo da pročitam tek kada napunim 18 godina.
Ali nisam mogla da čekam.
Otvorila sam kovertu odmah. U pismu je pisalo ko su mi roditelji, i informacije koje sam pročitala bile su za mene jako teške. Majka me je, prema bakinim rečima, napustila ubrzo nakon rođenja i više se nikada nije javila. Otputovala je u inostranstvo i nikada se nije vratila. O ocu nisam znala gotovo ništa, osim što pismo sugeriše da bi to mogao biti poznat čovek iz javnog života, ali bez konkretne potvrde.
Suočavanje sa ovom istinom bilo je previše. Osećam se izgubljeno, povređeno i zbunjeno. Možda sam ipak trebalo da sačekam i ispoštujem bakin zahtev, jer mi sada deluje da bi mi sve to bilo lakše da prihvatim kada budem starija.
Ipak, ne krivim sebe. Bila sam vođena željom da saznam ko sam i odakle dolazim. Iako su odgovori bolni, verujem da će mi s vremenom pomoći da izgradim sopstveni identitet.
I dalje nosim tugu zbog gubitka bake, ali i neizvesnost oko svoje prošlosti. Učim da budem hrabra, da tražim pomoć kad mi je potrebna i da verujem da moja vrednost ne zavisi od prošlosti, već od toga ko sam ja — sada i ovde.
