Većina porodica priča o prazničnim tradicijama sa osmehom – bučna okupljanja, prepuni stolovi i pesme koje se ponavljaju generacijama. Naša tradicija bila je drugačija. Tiha, jednostavna, i tek s vremenom sam je zaista razumela.
Svake Badnje večeri, moja majka pripremala je bogatu večeru u našem malom stanu. Miris glazirane šunke, puterastog pire krompira i kukuruznog hleba ispunjavao je prostoriju. Ali postojalo je jedno tanjir koje nikada nije bilo na našem stolu.
Kada sam je kao dete pitala zašto, odgovorila je tiho:
„Ovaj tanjir nije za nas. On je za nekoga kome je potreban.“
Šetnja do stare perionice
Na kraju naše ulice nalazila se mala samouslužna perionica. Tamo je spavao Eli, mladić sa svega nekoliko stvari u plastičnoj kesi i starom rancu. Nikada ništa nije tražio. Jednostavno se sklanjao ljudima s puta.
Svake Badnje večeri, majka i ja bismo mu nosile večeru. Kleknula bi pored njega i rekla:
„Donela sam ti večeru.“
On bi odgovorio:
„Hvala vam, gospođo. Niste morali.“
A ona bi samo blago dodala:
„Znam. Ali sam želela.“
Majka me je naučila važnoj lekciji: prava opasnost nije ljubazan čovek koji prihvata obrok. Prava opasnost je glad pomiješana sa zaboravom od svih.
Prvi Božić bez nje
Kada je majka preminula, praznici su postali teški. Razmišljala sam da preskočim sve, ali njen glas u mojoj glavi bio je neumoljiv:
„On je za nekoga kome je potreban.“
Pripremila sam hranu po njenim receptima i krenula ka perionici. Plašila sam se da će mesto biti prazno, ali Eli je bio tamo. Samo što nije bio isti mladić iz mog sećanja – sada je bio odrastao, obučen u uredno odelo, sa buketom belih ljiljana.
Rekao mi je nešto što mi je majka nikada nije otkrila: pre mnogo godina, na seoskom sajmu, on je spasio mene kada sam se kao dete izgubila u gužvi. Majka je godinama tiho podržavala njegov život, ne želeći priznanje, dok ga je učila da ponovo poveruje u stabilnost.
Krug je zatvoren
Te večeri smo jeli zajedno. Tišina nije bila prazna; bila je ispunjena poštovanjem i zahvalnošću. Shvatila sam da majka nije samo hranila nekoga u nevolji – ona je vraćala dug ljubavi.
Tri lekcije koje sam naučila te večeri:
- Dobrota nije performans – ona se praktikuje i kada niko ne gleda.
- Porodica nije samo krv – gradi se pojavom i brigom za druge.
- Prisustvo je vrednije od komfora – ponekad je najvrednije što možemo dati naše vreme i pažnja.
Ova tradicija živi i danas. Svake godine, kako se približavaju praznici, setim se njenih reči i Elija sa ljiljanima. Neke tradicije ne trebaju fotografije – one nastavljaju da žive kroz živote koje dotaknu.
