Jutros sam na parkingu, dok sam dolazila na posao, slučajno ogrebala auto. Nije bilo veliko oštećenje, ali sam se odmah osjetila loše jer sam znala da nije moj. Ubrzo je iz zgrade izletio moj šef, sav uzrujan i povišenim tonom upitao:
„Ko mi je udario auto?!”
Iako sam se trudila ostati mirna, srce mi je lupalo. Posramljeno sam priznala:
„Ja sam, šefe. Žao mi je, nisam primijetila kad sam okretala. Platit ću štetu, naravno.”
Umjesto da prihvati izvinjenje, postao je još nervozniji. Počeo je da viče, preuveličava situaciju i drži mi bukvicu pred svima na parkingu. Osjećala sam se užasno – i krivo i poniženo.
U tom trenutku pojavio se moj kolega, koji je sve to mirno posmatrao sa strane, i samo je rekao:
„Šefe, oprostite, ali nije li to isti službeni auto koji ste vi ogrebali prošle sedmice?”
Nastupila je tišina. Šef je zacrvenio u licu, promrmljao nešto sebi u bradu i bez riječi se okrenuo i vratio u zgradu.
Ja sam stajala sa strane, i ne znam da li sam bila više zbunjena, olakšana ili potajno zadovoljna. Nekad istina zaista izađe na vidjelo – i to kad se najmanje nadamo.
