Nikada nisam mogla da zamislim da će noć kada sam pomajku u žurbi odvezla u hitnu biti poslednji put da je vidim živu.
Srušila se u kuhinji, jednom rukom se držala za radnu površinu, govor joj je bio nerazgovetan, a oči pune straha. Nisam oklevala. Uzela sam ključeve, umotala je u kaput i jurila kroz crvena svetla, moleći se da preživi.
Dok su lekari očajnički pokušavali da je spasu, pozvala sam njenu ćerku, Miju.
Njena reakcija i danas mi odzvanja u glavi:
„Javi mi kad umre“, rekla je hladno, pa prekinula vezu.
Dva dana kasnije, moja pomajka je preminula.
Čitanje testamenta
Na čitanju testamenta, Mija se pojavila u crnoj dizajnerskoj garderobi, mirna i bez suza. Njoj je pripalo sve — ušteđevina moje pomajke, stan, nakit, nameštaj, svaki vredan predmet.
Meni je ostala samo jedna stvar: stara saksija sa biljkom.
Nisam osećala bes. Iskreno, nikada nisam ni želela njen novac. Biljka je godinama stajala u uglu dnevne sobe. Zalivala sam je, orezivala, čak i razgovarala s njom tokom usamljenih noći. Na neki čudan način, činilo se… prikladno.
Mija to nije tako videla.
„Iskoristila te je sve te godine“, rekla je okrutno. „Besplatna nega, besplatna pomoć. Nadam se da će te to nečemu naučiti.“
Nisam rekla ništa. Uzela sam biljku i otišla kući.
Neočekivani preokret
Sledećeg jutra telefon mi nije prestajao da zvoni. Bila je to Mija — plakala je, tresla se, jedva uspevala da govori:
„Moraš da dođeš. Odmah.“
Kada sam stigla, bila je bleda i u panici. Rekla mi je da se setila nečega što je pomajka jednom rekla — da su joj najvrednije stvari sakrivene na sigurnom mestu.
Mija je celu noć preturala po stanu, ali nije našla ništa. A onda joj je pala na pamet biljka.
Pažljivo sam je izvadila iz saksije. Na dnu se nalazila zapečaćena plastična kesa.
Unutra — zlatnici. Stari, teški i nesumnjivo vredni. Nasledstvo od prabake, namenjeno samo za vanredne situacije. Nikada joj nisu zatrebali. Nikada ih nije pominjala.
Ti zlatnici vredeli su mnogo više od gotovine i stana koje je Mija nasledila.
Poruka iz tišine
Moja pomajka je oduvek bila tiha žena. Ponekad stroga. Retko nežna.
Ali često mi je govorila nešto kada Mije nije bilo u blizini:
„Nisam te rodila“, šaputala bi, „ali znam da zaslužuješ više ljubavi nego bilo ko u ovoj porodici.“
Verujem da je ovo bio njen način da mi to kaže još jednom — čak i nakon što je otišla.
Biljka, mala i skromna, postala je simbol njenog poverenja i njene tihe mudrosti.
