Tog dana sam jedva čekala da krenem ka stanu u gradu – mestu gde mogu da budem sama i da se saberem. Još dok sam sedela u autobusu, emocije su me sustigle i suze su same počele da teku. Trudila sam se da budem neprimetna, ali jedna starija gospođa je primetila i pitala me da li sam dobro. Klimnula sam glavom i rekla da se radi o porodičnoj situaciji.
Istina je, tog dana sam se osećala potpuno slomljeno. Majka me je povredila rečima koje nisam očekivala – dovela je u pitanje moju vrednost zbog toga što još nemam decu, upoređujući me sa bratom koji već ima porodicu. Njene reči su me pogodile dublje nego što je možda i slutila.
Bila sam joj odana i uvek sam je gledala kao stub porodice. U očima drugih, ona je to i dalje – topla, brižna, požrtvovana. Ali moj doživljaj je drugačiji. U našem odnosu često sam osećala da nisam dovoljno dobra, da su moje potrebe i osećanja manje važni.
Ne iznosim ovo da bih je osuđivala, već da bih pokušala da razumem zašto osećam toliki jaz između nas. Veza između majke i ćerke je jedna od najdubljih i najkompleksnijih koje postoje, i zato ovakve rane bole posebno jako.
Trenutno ne znam kako nastaviti dalje. Potrebno mi je vreme da ozdravim, da razumem šta mogu da oprostim, a šta moram da prihvatim kao nepromenljivo. Ne želim da raskinem odnos zauvek, ali želim da ga postavim na način koji će me zaštititi i u kojem više neću morati da dokazujem svoju vrednost.
I dalje verujem u dijalog, ali ovaj put on mora doći sa obe strane – uz iskrenost, uvažavanje i granice koje više neću dozvoliti da se pređu.
