U mnogim porodicama širom sveta, pa i kod nas, postoji nevidljiva linija između svekrve i snajke. Često pređena, retko obostrano poštovana. Jedna snajka je rešila da više ne ćuti. I ne, ne da bi izazvala sukob, već da bi konačno rekla ono što mnoge misle, ali retko izgovore naglas:
Biti svekrva ne znači imati pravo da upravljate tuđim životom.
Nažalost, previše žena ćuti iz straha da ne budu osuđene, proglašene bezobraznima ili optužene da „dižu sina protiv majke“. A istina je da mnogo snajki svakodnevno trpi suptilne komentare, pasivnu agresiju i kritike upakovane u “dobronamerne savete”.
Gde su granice? Gde je nestalo poštovanje?
Zamislite sledeću situaciju: mlada žena kuva ručak, trudi se, uči. A onda svekrva ulazi i uz poluosmeh komentariše:
“Eh, mi to drugačije pravimo.”
Nije otvorena kritika, ali nije ni kompliment. Ubrzo sledi i:
“Dete ti je nešto bledo.”
I na kraju:
“Tako si se obukla da ideš napolje?”
To nije briga. To je osuda umotana u ljubav.
Svekrve imaju pravo da vole svoje sinove, naravno. Ali ta ljubav ne bi smela da se pretvori u potrebu da partnerku svog sina tretiraju kao grešku, suparnicu ili, još gore, kao osobu koja se neprestano mora dokazivati.
Snajke nisu došle da zauzmu mesto – one stvaraju svoj svet
Uloga svekrve jeste osetljiva. Nije laka. Ali nije ni uloga snajke. I ona se trudi. Uči. Gradi. U mnogim slučajevima – pod strogim pogledom osobe koja ocenjuje svaku njenu odluku.
Problem je što se od svekrvi često očekuje da budu bezgrešne figure, dok se od snajki očekuje da sve prihvataju sa osmehom – čak i kad ih boli.
Ali stvarnost je jednostavna:
Niko nije savršen. Ni snajka, ni svekrva. Ali granice moraju postojati.
Zamislite kako bi se odnosi promenili kada bi svekrve češće rekle:
“Znam da ti nije lako, ali tu sam ako ti zatrebaš pomoć.”
Umesto:
“Nisam ja to tako radila kad sam bila tvoja godina.”
Snajke žele da svekrve znaju sledeće:
- Ne žele da vam uzmu sina – žele s njim da grade život.
- Kritika ih ne jača, već ih slama.
- Ne žele rat – žele mir.
- Poštovanje se ne podrazumeva, ono se gradi.
- Kada se povuku, to nije slabost, već zaštita njihove duše.
- Žele da vas zavole – ali to ne ide uz stalnu osudu.
- Vaše reči se pamte – naročito one koje bole.
- Žele da ih gledate kao saveznike, ne kao pretnju.
Mnoge svekrve su nekada bile snajke. I sećaju se kako to boli. Ali s vremenom zaborave. Neke su toliko povređene u prošlosti da danas pokušavaju da kontrolišu sve – da ne bi ponovo bile ranjene. Ali u toj kontroli stvaraju novi krug bola.
Hoćemo li nastaviti da ranjavamo jedni druge, ili je vreme za promenu?
Na kraju života, niko se neće sećati da li ste uvek imali glavnu reč u kući. Pamtiće se kako su se ljudi pored vas osećali. Da li ste bili oslonac – ili teret.
Snajke nisu došle da vam zamene mesto. One su deo porodice zato što ih je neko iz te porodice izabrao. I zaslužuju poštovanje – ako ni zbog čega drugog, onda zbog ljubavi prema istom čoveku kojeg ste vi odgajili, a one izabrale.
Biti svekrva nije titula. To je prilika.
Prilika da se povežete. Da gradite mostove, a ne zidove. Da budete deo nečije nove porodice – ne kao sudija, već kao saveznik. Kao neko ko zna kad da se povuče, a kad da pruži ruku.
Jer poštovanje se ne stiče titulom. Već ponašanjem. Svakog dana.
