Oduvek sam primećivala tenzije u odnosu između moje mame i bake – tatine mame. Njihov odnos bio je komplikovan, često pun nesporazuma i nerazumevanja. Vremenom su konflikti postali toliko ozbiljni da je moj tata, nakon brojnih pokušaja da sačuva mir, odlučio da prekine kontakt sa svojom majkom.
Iako smo se preselili i fizički udaljili, nesuglasice nisu prestajale. Život u manjoj sredini dodatno je otežavao situaciju jer su glasine i priče lako pronalazile put do ljudi. Najteže mi je bilo kada sam, još kao dete, čula da baka dovodi u pitanje moj identitet.
U tinejdžerskim godinama, počela sam da osećam potrebu da dobijem potvrdu o tome ko sam. Ne zato što sam sumnjala u svog tatu, već da bih sebi donela mir. Kada sam napunila 18 godina, odlučila sam da uradim DNK analizu. Nakon dugog perioda priprema i razmišljanja, dobila sam rezultate.
Rezultat testa doneo je teške vesti – ispostavilo se da moj biološki otac nije čovek koga sam oduvek zvala „tata“. Ta saznanja su bila bolna, ali me nisu promenila u onome što zaista osećam. Tata koji me je odgajio i bio uz mene kroz sve – za mene zauvek ostaje moj pravi otac.
Trenutno prolazim kroz period ličnog preispitivanja i tražim podršku kako bih se nosila sa ovom novom stvarnošću. I dalje verujem da porodicu ne čine samo biološke veze, već ljubav, posvećenost i svakodnevna podrška.
