U školi često doživimo situacije koje nas obeleže za ceo život – ne zbog lekcija iz udžbenika, već zbog saosećanja i podrške koje dobijemo u pravom trenutku.
Jednog dana, učenica se tokom nastave nije osećala dobro. Bol u stomaku bio je jak, toliko da nije mogla ni da stoji. Sedela je u hodniku, u tišini, pokušavajući da se izbori s nelagodom.
Tada je naišao njen razredni, nastavnik fizičkog vaspitanja. Sedeo je pored nje, zabrinuto je upitao šta se dešava, i bez ustručavanja ponudio da pozove roditelje. Kada je shvatio prirodu problema, reagovao je dostojanstveno i pažljivo – odveo ju je kući, svratio do apoteke, kupio joj lekove, čak i neke sitnice koje bi je oraspoložile. Njegov postupak bio je nenametljiv, diskretan i pun razumevanja.
Kada se vratila u školu, pozvao ju je u kabinet i rekao rečenicu koju bi svaki prosvetni radnik trebalo da zna:
„Slobodno mi se obrati ako ti ikada nešto zatreba. Nisi sama.“
Zašto ova priča znači mnogo više od jednog školskog dana?
Zato što pokazuje koliko je važno da odrasli u obrazovnom sistemu budu ne samo predavači, već i oslonac. Ponekad jedan gest saosećanja ostane sa nama zauvek – kao primer kako i mi možemo biti bolji ljudi za druge.
