Jednog dana, muž je rekao svojoj ženi:
„Nedostaju mi moji roditelji, braća i njihova deca. Nisam ih dugo video i voleo bih da ih pozovemo sutra na ručak.“
Žena je odgovorila kratko: „Inšallah.“
Sledećeg jutra, muž je otišao na posao, ali se vratio ranije nego obično. Rekao je supruzi:
„Moji roditelji dolaze za otprilike sat vremena. Da li je ručak spreman?“
Ona je odgovorila:
„Nisam spremala ništa posebno, jer su to tvoji roditelji, mogu jesti ono što imamo kod kuće.“
Muž je bio iznenađen:
„Voleo bih da si mi juče rekla da nećeš spremati, jer uskoro stižu.“
Supruga je predložila:
„Možda bi bilo najbolje da ih pozoveš i pomeriš ručak za neki drugi dan.“
U tom trenutku, na vrata su stigli njeni roditelji.
Otac je rekao:
„Vaš muž nas je pozvao juče, a sada njega nema.“
Žena je odmah pozvala muža i pitala ga pomalo zabrinuto:
„Zašto mi nisi rekao da si pozvao moje roditelje?“
Muž je mirno odgovorio sa osmehom:
„Tvoji roditelji su i moji roditelji, kao što su moji tvoji. Želeo sam da se svi osećaju dobrodošlo.“
Supruga je tada rekla:
„Molim te, svrati u neki restoran i donesi im nešto lepo za ručak.“
Muž je odgovorio:
„Nažalost, trenutno sam daleko. Možda im možeš ponuditi ono što si planirala da poslužiš mojim roditeljima? Oni su nam podjednako važni.“
