Udala sam se prošle godine sa 18 godina. Sada sam u sedmom mesecu trudnoće i tek nedavno sam počela uviđati koliko su neki izbori koje sam napravila bili ishitreni.
Juče sam išla na redovni pregled kod ginekologa. Pošto moj suprug radi i nije mogao da me odveze, koristila sam gradski prevoz. Svekar i svekrva su imali druge obaveze.
Tramvaj je bio prepun, a meni je bilo teško da stojim. Noge su mi bile natečene, a umor se osećao u celom telu. Niko nije ponudio da mi ustupi mesto.
U jednom trenutku sam zamolila jednu devojku da mi ustupi mesto. Krenula je da ustaje, ali je druga putnica reagovala vrlo neprijatno i osudila me pred svima.
Shvatila sam da nije svaki komentar vredan odgovora. Suze su same potekle, ali sam ipak skupila snagu da nastavim da stojim.
Ponekad se osećam usamljeno. Suprug je često odsutan, a porodica mog muža me nikada nije potpuno prihvatila. Ipak, trudim se da ostanem jaka. Znam da dolazak mojih beba menja sve — i da ću, bez obzira na težinu puta, dati sve od sebe za njihovu budućnost.
