Kada sam imala samo četiri godine, moja majka je otišla. Preudala se i preselila u Australiju, ostavljajući mene i moju mlađu sestru iza sebe. Otac nas je neko vreme brinuo sam, ali nakon što se ponovo oženio i dobio sina, naše prisustvo mu je postalo teret. Na kraju smo završile u domu za decu bez roditeljskog staranja.
Život u domu bio je težak. Bilo je dana kada sam se osećala potpuno izgubljeno, bez nade. Najteži trenutak za mene bio je kada je moja sestra, koja mi je bila oslonac i najbliža osoba, usvojena od strane druge porodice. Od tada više nisam imala kontakt s njom, ali nadam se da je pronašla sreću i mir.
Kako sam ulazila u tinejdžerske godine, bilo mi je sve teže da pronađem svoje mesto. Lutala sam, tražeći smisao i podršku na pogrešnim mestima. Kada sam napunila 18 godina, napustila sam dom i našla se sama, bez krova nad glavom i bez sigurnosti.
Danas se borim da preživim. Moj život je daleko od onog kakvom sam se nadala, ali uprkos svemu, i dalje se nadam. Nekada pretražujem društvene mreže i gledam profile ljudi koji imaju ono što sam ja želela — ljubav, podršku i porodicu. Te slike znaju da zabole, ali me i podsećaju da to postoji — i da nije kasno da jednog dana i ja pronađem svoj mir.
Iako ne znam šta me čeka sutra, verujem da postoji šansa za novi početak. Možda će neko pročitati ovu priču i prepoznati deo sebe u njoj. Ako si i ti prošao ili prolaziš kroz težak period — znaj da nisi sam. Uvek postoji nada.
