Godinama sam bila razvedena i nisam imala kontakt sa porodicom mog bivšeg muža. Nakon deset godina tišine, iznenada sam dobila poziv od njih. Iako nisam očekivala ništa posebno, iz poštovanja sam odlučila da odem.
Kada sam stigla, svi su me gledali i tiho šaptali, pa čak i moj bivši muž. Bila sam zbunjena dok me odjednom neko nije potapšao po ramenu. Okrenula sam se i skoro se onesvestila — bio je to Juan, brat mog bivšeg i moj prijatelj iz detinjstva, kojeg nisam videla punih 15 godina jer je radio u inostranstvu.
Odmah smo obnovili prijateljstvo, a uskoro nakon toga otišli na nekoliko dejtova. Danas smo sretno zaručeni i uživamo u zajedničkom životu.
Pitala sam Juana zašto su me uopšte pozvali na okupljanje, a on mi je otkrio da je sve bilo pažljivo isplanirano. Njegova majka, nakon što je ostao udovac, primetila je koliko je Juan bio slomljen i poželela je da nas spoji. Verovala je da bismo mogli pronaći sreću zajedno.
Mama je Juanu objasnila da je moj odnos prema njoj bio važan — iako više nisam bila deo porodice, redovno sam je posećivala dok je bila ozbiljno bolesna. Uprkos neuspelom braku sa njenim sinom, verovala je da smo Juan i ja vredni ljubavi i podrške.
Danas, sa 48 godina, konačno osećam da sam pronašla pravu srodnu dušu. Život nas ponekad iznenadi na najlepše načine, spajajući ljude kada to najmanje očekujemo.
