Toše Proeski, jedan od najvoljenijih muzičara sa prostora bivše Jugoslavije, prerano nas je napustio 16. oktobra 2007. godine. Imao je svega 26 godina kada je njegov život tragično prekinut u saobraćajnoj nesreći kod Nove Gradiške. I danas, 17 godina kasnije, sećanje na njegov glas, emociju i dobrotu ostaje živo, kao i priče koje nisu do kraja ispričane – naročito ona o ljubavi koju je gajio prema rukometašici Andrijani Budimir.
Život u pesmi, ljubav u tišini
Toše je bio umetnik koji je emocije nosio u glasu, ali svoj privatni život vešto je štitio od očiju javnosti. Ipak, mnogi su znali da je njegovo srce pripadalo jednoj ženi – Andrijani Budimir, bivšoj rukometašici i reprezentativki.
Njihova veza započela je još 2001. godine, ali je, zbog pritiska javnosti, ubrzo prekinuta. Ponovo su se spojili šest godina kasnije, na Tošetov rođendan, 25. januara 2007. godine. Počeli su da žive zajedno, planirali zajedničku budućnost, a mnogi bliski prijatelji ističu da je Toše upravo sa Andrijanom želeo da zasnuje porodicu.
Iako nikada nije javno govorila o njihovoj vezi, u jednoj retkoj izjavi Andrijana je priznala:
„Nekad mi je Toše nosio bele ruže, moje omiljeno cveće. Sad ih ja nosim njemu na grob. Lekar mi je zabranio da idem u Kruševo jer svaki put završim u bolnici od tuge.”
Njegova smrt duboko ju je pogodila, a oporavak je trajao godinama. Danas je uspešna žena, majka i trener, vlasnica rukometne škole za decu, ali emocije prema Tošetu nikada nisu u potpunosti izbledile.
Poslednji intervju – opomena u tišini
Samo nekoliko sati pre nego što je izgubio život, Toše je gostovao u jednoj makedonskoj emisiji. Neobično tih i zamišljen, govorio je o pritisku slave i iscrpljenosti:
„Mašinerija me je stavila u bubanj. Nema povratka. Svega mi je dosta – pakovanja, šminkanja, putovanja. Samo želim da prošetkam ulicom kao normalan čovek i kažem – ovo mi se sviđa. Ali ne mogu.“
Te reči, izgovorene sedam sati pre nesreće, danas mnogi vide kao tihi oproštaj umetnika koji je želeo da se vrati sebi, svojoj jednostavnosti, ljudima koje voli.
Nasleđe koje ostaje zauvek
Toše je za sobom ostavio mnoštvo pesama koje i danas dotiču srca miliona – „Još uvek sanjam da smo zajedno“, „Igra bez granica“, „Pratim te“ i mnoge druge koje su postale deo kolektivne emocije.
Njegov glas bio je melem, a njegova pojava oličenje skromnosti, duhovnosti i nesebičnosti. Učestvovao je u humanitarnim projektima, pomagao deci, školama i siromašnima. Bio je ambasador dobre volje UNICEF-a i primer umetnika koji koristi svoj talenat za širenje dobrote.
Andrijana danas: Novi život, ali rana ostaje
Nakon godina tišine, Andrijana je nastavila dalje – udala se i dobila sina Maksima. Ali njen životni put ostao je zauvek obeležen gubitkom velikog čoveka koga je volela. Danas trenira decu i inspiriše ih da se bore, kako na terenu, tako i u životu.
„Toše je bio poseban. Ne može se opisati rečima ono što smo imali. On je bio umetnik, ali pre svega – čovek sa velikim srcem.“ – izjavila je jednom prilikom njena bliska prijateljica.
Zaključak: Ljubav koja ne umire
Toše Proeski je bio više od muzičara – bio je simbol iskrenosti, dobrote i duhovne čistoće. Njegova poslednja izjava, njegove pesme i njegova tiha patnja pokazuju koliko je čeznuo za običnim životom, uprkos izuzetnom uspehu.
Njegova ljubav prema Andrijani, i njena tišina u vezi s tim, samo potvrđuju da su neke emocije prevelike za javnost – one pripadaju srcu i traju večno.
Podsetimo se Tošeta kroz njegove reči:
„Nisam svetac, ni anđeo. Pravim greške kao svi. Ali uvek pokušavam da budem bolji čovek.“
Toše je otišao prerano, ali ostao zauvek. U muzici, u sećanjima, u tišini one bele ruže koju danas neko polaže – ne iz obaveze, već iz ljubavi.
