U dubokoj, zelenoj šumi, tišina je vladala već danima. Sunčevi zraci provlačili su se kroz krošnje drveća, dok su ptice veselo cvrkutale. Ali među svim tim spokojem, jedna lisica nije imala mira. Bila je gladna.
Već danima je lutala šumom tražeći nešto za jelo. Njen oštar nos njuškao je svuda unaokolo, a oči su neprestano tražile plijen. Gledala je iza svakog drveta, u svaki grm, nadajući se brzom obroku.
Dok je tako šunjala, iznenada se iz jednog gustog grma začulo:
– KUKURIKUUUUUU!!!
Lisici su oči zaiskrile. “Pijetao!” – pomislila je radosno. Nema boljeg obroka od mladog, sočnog pijetla. Bez razmišljanja, skočila je pravo u grm.
Ali ono što je tamo zatekla – nije bio pijetao.
Bio je to medved. Veliki, smeđi medved, koji je sedeo i smeškao se.
Lisica je ukočeno stala, shvativši da je nasamarena. A medved se nasmejao i rekao:
– Hehehehehe… Otkad sam naučio ove strane jezike, hrane kol’ko hoćeš!
Pouka ove priče
Ova šaljiva i mudra priča nosi sa sobom dublje značenje. U današnjem svetu, snalažljivost i znanje često znače razliku između uspeha i neuspeha. Medved je ovde simbol pameti – umesto da juri plijen, on koristi svoju domišljatost da bi ga privukao.
Znanje jezika, snalažljivost, sposobnost da se misli izvan okvira – to su veštine koje danas vrede više nego ikada. Bilo da se radi o prirodi, poslu, školi ili svakodnevnom životu, pobjeđuju oni koji znaju kako da se prilagode i iskoriste ono što znaju.
