Danas vam donosimo priču koja na prvi pogled izgleda kao scenarij iz filma – ali iza nje stoji stvarna bol, tuga i potraga koja je trajala gotovo deceniju. Ovo je priča o Viktoriji, devojci koja je nestala kao tinejdžerka iz bolnice, a pronađena je tek devet godina kasnije. Tokom godina skrivanja, udala se, postala majka i svesno ostala van domašaja porodice i javnosti.
Ova priča nosi važne poruke o porodičnim odnosima, mentalnom zdravlju, komunikaciji i razumevanju. Nije namenjena senzacionalizmu, već razumevanju.
Kako je sve počelo
- decembra 2016. godine, šesnaestogodišnja Viktorija je hospitalizovana zbog ozbiljne povrede kolena. Dijagnostikovana joj je femoralna cista, a bila je zakazana operacija. Međutim, uplašena i nepoverljiva prema zahvatu, Viktorija ga je odbila. Majka ju je pokušavala ubediti, ali Viktorija je imala druge planove.
Te večeri, rekla je svojoj cimerki iz bolnice da ide do prodavnice i da će se vratiti. Međutim, nije se nikada pojavila. Niti u bolnici, niti kod kuće. Sa sobom je ponela samo tablet, dok su njen mobilni telefon i novčanik ostali u sobi. Tada je pokrenuta opsežna potraga.
Godine tišine i potraga bez rezultata
Nakon nestanka, Viktorijin slučaj je postao predmet nacionalne istrage. Ispitano je više od 450 osoba, obavljeno 15 pretresa, ali bez ikakvog uspeha. Njen nestanak je duboko pogodio porodicu, naročito majku Olgu, koja se godinama borila sa osećajem krivice.
U nadi da će se Viktorija javiti, Olga se obratila javnosti putem emisije „Čekaj me“, uz poruku da joj sve oprašta i samo želi da zna da je živa. Nažalost, Viktorijina baka – osoba s kojom je najbliže živela – preminula je, ne dočekavši istinu o nestanku unuke.
Život u senci: Šta se dešavalo dok je bila nestala
Viktorija je, kako je kasnije ispričala, duže vreme planirala bekstvo. Pomogla joj je tadašnja cimerka iz bolnice, starija devojka. U naredne dve godine živela je u iznajmljenom stanu, radila kao umetnica i prodavala crteže. Živela je povučeno, bez ličnih dokumenata, izbegavala društvene mreže, putovala isključivo noću i nosila kapuljaču kako ne bi bila prepoznata.
U tom periodu upoznala je partnera sa kojim je osnovala porodicu. Rodila je dve devojčice, oba puta kod kuće, bez zvanične medicinske pomoći ili registracije dece u institucijama. Deca nisu pohađala vrtić niti su imala zdravstvenu zaštitu, što dodatno komplikuje njenu situaciju sa zakonom.
Zašto je pobegla?
Kada je napokon pronađena 2. juna 2025. godine, Viktorija je imala 24 godine. Policija ju je slučajno identifikovala u Sestrorecku. U razgovoru sa nadležnima objasnila je razloge svog odlaska: osećala se zanemareno, pogotovo nakon razvoda roditelja i dolaska polubrata. Smatrala je da je emocionalno zapostavljena i da u porodici nije imala svoje mesto.
Posebno ju je pogodilo što niko iz porodice nije došao da proslavi njen rođendan neposredno pre hospitalizacije. Iako spolja nije pokazivala bunt, Viktorija je u sebi nosila dubok osećaj usamljenosti i neprihvaćenosti.
Majka i ćerka: Prvi razgovor posle devet godina
Nakon što je pronađena, Viktorija nije odmah želela da se sretne sa majkom. Ipak, pristala je na telefonski razgovor u kojem joj je Olga priznala da je pogrešila i da oseća odgovornost za to što se dogodilo.
Viktorija je tada iskreno rekla da joj majka, baka i tetka nedostaju, ali da još uvek nije spremna za ponovno zbližavanje. Za sada želi da zadrži svoj mir i porodični život koji je, na svoj način, izgradila.
Poruka za roditelje i čitaoce
Ova priča nije jednostavna. Ona nas uči da tinejdžeri, čak i kad deluju zatvoreno i tiho, nose u sebi snažne emocije koje ne znaju kako da izraze. Odsustvo dijaloga, nerazumevanje i nedostatak pažnje mogu imati posledice koje porodice ne naslute dok ne bude kasno.
Roditeljska ljubav nije dovoljna ako se ne pokazuje kroz prisutnost, razumevanje i spremnost da se čuju i emocije koje su neprijatne ili teške. Komunikacija, poverenje i toplina ne znače slabost, već jačinu odnosa.
Zaključak
Priča Viktorije Konecke je bolna, ali i poučna. Pokazuje koliko je važno ne uzimati odnose zdravo za gotovo i koliko su naši izbori – čak i oni naizgled mali – presudni u životima onih koje volimo.
Za Viktoriju, život se nastavlja. Za njenu porodicu, ostaje nada da će mostovi ponovo biti izgrađeni. A za sve nas – podsetnik da ponekad, kada delujemo iz straha, tišine i nesigurnosti – najviše što možemo da uradimo jeste da pokušamo da čujemo ono što nije izgovoreno.
