Ponekad male priče nose velike poruke. Ovo je jedna od njih – priča o odrastanju, hrabrosti i tihom prisustvu roditeljske ljubavi. Autor ove priče nije poznat, ali njena poruka dopire do svakog ko je bio dete ili ko je roditelj.
Roditelji su Martina svake godine tokom letnjeg raspusta vodili kod bake, a već narednog dana vraćali se kući vozom.
Jednog dana, Martin im reče:
– Sad sam već dovoljno veliki. Šta kažete da ove godine idem sam kod bake?
Nakon kraćeg razmišljanja, roditelji su pristali. Ispratili su ga na železničkoj stanici, mahali mu i davali poslednje savete. Martin je pomislio u sebi:
– Znam, rekli ste mi to sto puta…
U trenutku kada se voz spremao da krene, otac ga je zagrlio i šapnuo mu:
– Sine moj, ako se iznenada osetiš loše ili uplašeno, ovo je za tebe.
Zatim mu je stavio nešto u džep.
Po prvi put u životu, Martin je sedeo sam u vozu. Posmatrao je pejzaže kroz prozor, ljude koji su ulazili i izlazili, slušao gužvu i žamor, odgovorio kondukteru koji ga je upitao da li putuje sam… Činilo mu se da ga jedan čovek tužno posmatra. Ubrzo je počeo da se oseća nelagodno, čak i da ga hvata strah. Povukao se u ugao sedišta i suze su mu krenule niz obraze.
Tada se setio – otac mu je nešto stavio u džep. Drhtavom rukom posegnuo je i pronašao malu cedulju. Na njoj je pisalo:
“Sine moj, ja sam tu, u poslednjem vagonu.”
Poruka:
Tako je i u životu. Ponekad moramo pustiti svoju decu da odu, da rastu i sami istražuju svet. Ali ono što je važno jeste da uvek budemo blizu – neupadljivo, tiho prisutni, kao oslonac kada im zatreba sigurnost. Da znaju da nisu sami – čak i kad misle da jesu.
Autor: Nepoznat
