Dugo sam sumnjao u svoju suprugu. Njeno svakodnevno odsustvo iz kuće, u isto vreme – oko podneva – budilo je nemir u meni. Radio sam, bio umoran, a ona je tada redovno nestajala. Počeo sam da slušam druge. Govorili su mi razne stvari. Onda sam jednog dana došao kući ranije – bez najave.
Nije bila tu. Sačekao sam je. Kada je stigla, sređena i nasmejana, obuzele su me emocije. Nisam se kontrolisao – bio sam ljut, povređen. Rekao sam mnogo toga što nisam smeo. Na kraju sam je izbacio iz kuće. Deca su plakala, ali nisu pitala ništa.
Sutradan sam odlučio da posetim roditelje, s kojima nisam razgovarao deset godina. Tada sam prekinuo kontakt nakon jedne ružne svađe s ocem. Godinama sam želeo da pozovem, da pitam za njih, ali ponos me sprečavao. Ovog puta nešto me vuklo – valjda savest.
Kada sam došao pred kuću u kojoj sam odrastao, sve je bilo uredno – kao da se ništa nije promenilo. Pozvonio sam. Otvorio mi je amidža, bez reči. Samo je rekao: „Mehmede, Sajmo, ja odoh“, i prošao pored mene.
Ušao sam i zatekao roditelje – majka na trosedu, a otac nepokretan, na bolničkom krevetu. Majka me pogledala dugim, bolnim pogledom i rekla:
„Došao si, sine. Posle deset godina. Znaš li da smo samo tebe imali? Da je tvoj otac već tri godine nepokretan posle moždanog udara? Nisi se javio, nisi pitao za nas. A mi smo te čekali.“
U tom trenutku nisam mogao da izdržim i sve sam joj ispričao – kako sam oterao Edinu, šta sam mislio, zašto sam to učinio.
Majka me pogledala i rekla tiho, ali odlučno:
„Ako misliš da ću te podržati u toj odluci – neću, sine. Znaš li gde je Edina išla svakog dana u 12? Ovde. Dolazila je da nam pomogne. Da čisti, kuva, presvlači tvog oca. Da uređuje kuću, dvorište. Sve ove godine brinula je o nama – tvojim roditeljima. Umesto tebe. A nije ti rekla, da ne bi galamio. I znaš šta? Nikad joj neću halaliti što si je tako povredio. Jer ona je bila svetlo u ovoj kući, dok si ti bio odsutan. Halalim ti što si nas zaboravio. Ali nju – nju ti neću halaliti.“
Izašao sam napolje, na kišu, slomljen i posramljen. Plakao sam kao dete. Bio sam svestan da sam sve izgubio.
Kasnije te večeri stigao je zvaničan dokument – zahtev za razvod braka. Stajao sam sam u kući, dok su deca spavala. Prvi put sam shvatio koliko sam pogrešio. Koliko sam bio slep i nepravedan.
I da – sada znam. Jesam pogrešio. I zaslužio sam sve što mi se dešava.
Ali sada… sada je možda kasno.
Pouka:
Ne slušaj sve što ti drugi kažu. Gledaj srcem, ne ušima. Jer ono što izgleda kao sumnja – ponekad je samo neznanje. A ono što izgleda kao tišina – može biti najglasniji izraz ljubavi.
