U malom mestu gde se svi poznaju, porodice često ne angažuju pogrebna preduzeća, već sve organizuju sami – uz pomoć komšija, rodbine i prijatelja. Tako je bilo i kada je preminula naša baka, u svojoj 93. godini. Mirno je zaspala u svom krevetu, okružena porodicom.
Po tadašnjem običaju, sahrana je planirana dva dana kasnije, kako bi svi stigli da se oproste. Pripreme su bile u toku, a kako baka nije imala mnogo pokretljivosti u poslednjim mesecima, telo se postepeno ukočilo, pa je bilo potrebno pažljivo je pripremiti za sanduk – ruke prekrstiti, odeću srediti, sve onako kako običaji nalažu.
Mama je pozvala komšiju, čoveka koji je mnogo puta pomagao porodicama u takvim situacijama. Bio je praktičan, staložen i od pomoći, pa nije bilo sumnje da će i ovog puta znati šta i kako.
– “Gde je baka?” – pitao je tiho kad je stigao.
– “U sobi desno”, odgovori mama, zabrinuta i zauzeta organizacijom.
Komšija uđe, mi ostali ćutimo i čekamo. Ja stojim tik ispred vrata, očekujući tišinu i poštovanje. Ali ono što je usledilo… nismo mogli ni da zamislimo.
Iz sobe se začuje kratak trzaj, pa krik:
– “Jao, šta radite?!”
U sledećem trenutku – vrišti komšija, vrišti baka, vrištim ja, a mama uleće zbunjeno i pokušava da shvati šta se dešava.
Komšija, sav u panici, pokazuje rukom prema krevetu:
– “Pa žena se pomerila! Pa vrisnula! Pa… šta je ovo?!”
Mama pogleda i shvati šta se dogodilo – komšija je greškom ušao u pogrešnu sobu. Na krevetu nije bila baka koja je preminula, već njena sestra, koja je dan ranije stigla iz drugog mesta da prisustvuje sahrani, i legla da se malo odmori.
– “Pobogu, komšija, ne ta baka – druga baka je u sobi levo!”
Zbunjeni i posramljeni, svi smo na kraju prasnuli u smeh. Komšija se izvinjavao, sestra bake još uvek nije mogla da veruje šta se desilo, a mama je govorila kako će ovu priču selo prepričavati godinama.
I zaista jeste.
Danas, godinama kasnije, kad god se okupimo, neko izgovori čuvenu rečenicu:
„Ne ta baka, druga baka!“
…i svi se od srca nasmejemo – iako je tada bilo i suza i šoka.
