Kada razmišljamo o porodici koja živi u inostranstvu, naročito ako su finansijski stabilni i „uspešni“, često imamo nadu (ili tiho očekivanje) da će nas dočekati širom otvorenih vrata. Da ćemo, bar na kratko, osetiti toplinu doma koji su sagradili.
U mom slučaju, ta nada je imala i konkretnu formu: brat mi je, dok sam još bila u školi, rekao da ću moći da dođem kod njega u Austriju kad završim školovanje. I zaista – imaju kuću od skoro 300 kvadratnih metara. Mesto koje mnogi s pravom zovu – dvorac.
🏠 Kuća iz snova… barem na papiru
Njihova kuća ima sve što jedna porodica može poželeti – i više od toga:
- Veliki dnevni boravak dizajniran za zajednička okupljanja
- Filmsku sobu s pravim reflektorom i ozvučenjem
- Prostranu kuhinju i dve gostinjske toalete
- Privatni blok za njih dvoje, sa sobama za njihove hobije
- Sobu za bebu koja tek treba da stigne
- I… jednu malu sobu za mene – 15 kvadrata, sa sopstvenim kupatilom
Delovalo je kao čarobna prilika. I jeste – ali ne onako kako sam to zamišljala.
💸 Kada se dobrodošlica naplaćuje
Po dolasku, sve je bilo lepo. Kratko. A onda – razgovor. Rečeno mi je da sada imam tri platne liste i da bih, prema dogovoru, trebalo da platim stanarinu. Četvrtinu svoje plate.
Da, 25% mesečnih prihoda – da bih imala svoju sobu u kući gde ima prostora za pola fudbalskog tima.
Ne tražim luksuz. Ne tražim ni da mi se sve pruži bez ikakve obaveze. Ali… zar pomoć porodici mora odmah imati cenovnik?
🧽 Sobica van plana
I kad dolazi čistačica – moja soba nije uključena u čišćenje. Rečeno mi je da se sama dogovorim ako želim da je sredi. Jer soba je „moja odgovornost“. Razumem logiku. Ali ne mogu a da ne osetim emocionalnu distancu u tom odgovoru.
Kao da su zidovi koje su gradili oko svog savršenog prostora ostavili mene – napolju.
🍽 Hrana? Kažu da ne koštam mnogo…
Jednom sam čula komentar: „Nije ti ni skupo – što pojedeš ne izađe više od 100 evra mesečno, a svakako kuvamo.“
To je trebalo da bude šala, ali nije zvučalo tako.
Naravno, cenim sve što dobijem. Ali ljudska potreba nije samo da budeš sit i pod krovom.
Nekad je najosnovnija potreba – da se osećaš dobrodošlo.
💔 Gde prestaje funkcionalnost, a počinje bliskost?
Zahvalna sam za krov, sigurnost, šansu.
Ali ne mogu da ne postavim pitanje: Gde su toplina, podrška i osećaj pripadnosti?
Nije u pitanju samo stan ili hrana. U pitanju je osećaj da nekome značiš, da te vide, da žele da si tu – ne zato što mogu, već zato što im je stalo.
🤔 Da li očekujem previše?
Možda. Možda je ovo vreme u kojem svako gleda sebe. Možda oni zaista imaju briga preko glave – dolazak bebe, kućni poslovi, posao.
Možda je njihova verzija podrške – davanje prostora. A ne emotivna povezanost.
Ali možda… nije previše tražiti i malo ljudskosti. Ne u rečima, već u načinu kako se neko ponaša prema tebi kad si ranjiv, kad tek počinješ, kad si daleko od svog doma.
🔚 Zaključak: Biti gost u sopstvenoj porodici?
Iako živim pod njihovim krovom, osećaj je kao da sam gost. Dobrodošao, ali ne pozvan da ostanem duže. Cenjen, ali ne blizak. Prisutna – ali ne uključena.
Ovo nije optužba. Ovo je pokušaj razumevanja. Jer znam da svako ima svoju stranu priče.
Ali dok sedim u toj sobici sa sopstvenim kupatilom, shvatam da je ono što najviše želim – da pripadam.
