Razumljivo je što nisi mogla da izdržiš i da si otvorila pismo. Imala si potrebu da znaš ko si, kome pripadaš, zašto si ostavljena… Ljudi mnogo stariji od tebe bi učinili isto. Baka ti je verovatno želela da te zaštiti dok ne ojačaš, ali ni ona nije mogla predvideti koliko te istina može zaboleti – ni koliko ćeš želeti odgovore ranije.
Ti nisi pogrešila. Ti si samo tražila istinu.
Drugo: Ono što sada osjećaš je normalno
Tuga, ljutnja, osećaj praznine, pa čak i sram ili gađenje – sve su to ljudske reakcije kada saznamo teške istine o svom poreklu. To ne znači da si “slomljena” ili da s tobom nešto nije u redu. Naprotiv – znači da ti je stalo, da osećaš, da razmišljaš i da si duboka osoba.
Treće: Osećaj da nikada nećeš biti u zagrljaju roditelja – nije kraj priče
Znam da ti se sada čini da su vrata zatvorena i da ne postoji nikakav srećan kraj. Ali život je mnogo nepredvidiviji nego što verujemo. Iako je istina o tvojoj mami bolna, i iako možda nikada nećeš imati odnos kakav si zamišljala – to ne znači da si ti manje vredna, ni manje voljena.
A što se tiče oca… to je potpuno druga priča. Ako baka veruje da je “99%” on tvoj otac, a taj čovek je poznat i moćan – to nosi ogroman emocionalni teret. Ali takođe i mogućnost. Ne znači da moraš odmah da ideš kod njega. Ali možeš:
- Sačuvati pismo.
- Pisati svoje misli o tome – kao dnevnik.
- Razmisliti o testu očinstva jednog dana, ako odlučiš da želiš odgovor.
- Razgovarati s odraslom osobom od poverenja – možda porodični advokat, psiholog, nastavnik, neko kome veruješ.
Četvrto: Imaš pravo na istinu, ali još važnije – imaš pravo na svoj mir
Ti nisi ništa manje osoba zbog tuđe prošlosti. Tvoja mama je imala svoje izbore – možda je bila povređena, možda izgubljena, možda samo sebična. Tvoj otac možda ni ne zna da postojim. Ali ti znaš ko si postala: devojka koja zna da voli, koja je izgubila najbližu osobu, i koja je i dalje tu, jaka u svojoj ranjivosti.
Šta sada?
Evo nekoliko koraka koje možeš razmotriti:
- Zapiši sve što osećaš. Ne moraš to pokazivati nikome. Ali kad stvari staviš na papir, malo se oslobode iz glave.
- Nađi osobu kojoj veruješ. Možda školski psiholog, možda tetka, porodični prijatelj… Neko odrasli ko može da ti pomogne da nosiš ovaj teret.
- Ne žuri s donošenjem odluka. Ne moraš sada da tražiš oca, niti da išta rešavaš. Samo diši. I pusti vreme da uradi deo svog posla.
- Brini o sebi. Spavaj, jedi, kreći se. Zvuči jednostavno, ali ove stvari pomažu umu da preživi velike udare.
Na kraju:
Tvoja baka ti je dala dom, ljubav i verovatno više sigurnosti nego što su mogli tvoji roditelji. Njena ljubav prema tebi je istinska i ostaje s tobom. A ti sada imaš zadatak da nastaviš dalje, ne da zaboraviš, već da se izboriš sa svim tim.
Tu sam ako želiš da napišemo pismo baki. Ili tvojoj mami. Ili čak tvom tati – pa makar i samo za tebe. Možemo i da smišljamo kako da nosiš sve ovo dan po dan.
Nisi sama. ❤️
