Za vecinu ljudi dom predstavlja mir zaklon i mesto na koje se vracaju kada su iscrpljeni od obaveza i spoljnog sveta. To nije samo prostor vec oslonac emocija pripadnosti i sigurnosti. Upravo zato trenuci kada se taj osecaj sruši ostavljaju najdublje posledice i menjaju coveka iz korena.
Iza zatvorenih vrata porodicnih domova cesto se odvijaju price koje nikada ne dospeju u javnost. To nisu uvek dramaticni sukobi vec tihi trenuci ponizenja straha i precutanog bola. Ova prica govori o jednom takvom trenutku i o odluci koja je sacuvala dostojanstvo onda kada je sve drugo pocelo da se raspada.
Jednog popodneva covek srednjih godina vratio se kuci ranije nego obicno. Iza njega je bio naporan dan ali je nosio mir jer je znao da ga cekaju deca supruga i majka. Majka koja ga je sama podizala nakon gubitka supruga bila je stub njegove porodice i deo svakodnevnog zivota u toj kuci.
Zelevsi da iznenadi ukucane nije se najavio. U glavi je vec pravio planove za zajednicku veceru i razgovor koji se cesto odgada zbog obaveza. Medjutim vec pri dolasku osetio je da nesto nije u redu. Kuca je bila tiha na nacin koji nije bio umirujuci vec upozoravajuci.
Instinktivno se zaustavio pre nego sto je usao u dvoriste. Taj kratki trenutak dao mu je vremena da vidi prizor koji mu je promenio pogled na sopstveni dom. Njegova majka bila je na zemlji promrzla i ponizena. Iznad nje stajala je njegova supruga sa hladnim izrazom lica. Reci koje je izgovarala nisu bile glasne ali su bile teske i uvredljive.
U tom trenutku shvatio je nesto sto mnogi kasno shvate. Nasilje u porodici ne pocinje uvek fizickim udarcem. Cesto pocinje ponizenjem gubitkom postovanja i normalizacijom okrutnosti. Dom u kojem se to desava prestaje da bude sigurno mesto.
Njegova reakcija nije bila burna ali je bila odlucna. Izgovorio je njeno ime i stavio do znanja da je granica predjena. Pokusaji opravdanja nisu promenili sustinu situacije. Nije bilo nesporazuma vec jasnog izbora ponasanja.
Majka je u tom trenutku ustala tiho i dostojanstveno. Nije trazila osvetu niti podizala glas. Samo je jasno rekla da u toj kuci nema mesta za strah i pretnje. Ta smirenost bila je snaznija od bilo kakvog konflikta.
Prvo sto je uradio bilo je da zastiti decu. Odveo ih je dalje od prizora koji nisu trebali nositi sa sobom. Zatim je doneo najtezu odluku u zivotu. Rekao je supruzi da ljubav i zajednicki zivot ne mogu postojati tamo gde nema osnovnog postovanja. Bez drame i povisenog tona zamolio ju je da ode.
Te veceri kuca je bila tiha ali ta tisina vise nije bila ispunjena napetoscu. Bila je to tisina nakon oluje kada se zna da je donesena ispravna odluka ma koliko bolna bila. Postavljanje granica cesto boli ali dugorocno stiti psihicko zdravlje i dostojanstvo svih clanova porodice.
Ova prica nije o savrsenim ljudima vec o hrabrosti da se prekine ono sto je pogresno. Podseca da postovanje starijih zastita dece i ljudsko dostojanstvo nisu teme za kompromis. Kada se te vrednosti naruse ignorisanje samo produbljuje problem.
Neke granice moraju biti jasno postavljene da bi se sacuvalo ono sto je najvrednije. U takvim trenucima covek ne bira laksi put vec ispravan. I tada shvati da dom nije mesto gde se sve trpi vec mesto gde se cuva dostojanstvo svakog clana porodice.
