Buđenje tog jutra bilo je zastrašujuće. Na groblju, pred kamenom, ugledala sam ženu koja je izgledala… kao ja. Isti pogled. Isti mali mladež. Isti osmijeh.
Na kamenu je pisalo ime: Marija Popović. Isto kao moje. Godine na grobu su pokazivale da je umrla pre nego što sam upoznala svog supruga, Andriju.
U tom trenutku, sve je stalo. Hodala sam kroz sećanja na male, čudne stvari koje sam ranije ignorisala: njegove napomene o stilu kose, odjeći, sitne komentare koje je ponavljao iznova. Sve je postalo jasno. On me je izabrao jer sam ličila na nekog koga je izgubio, a ne zbog onoga što jesam.
Suze su same tekle dok sam napustila groblje. Sela sam u kafeteriju i tiho pokušavala da skupim misli. Kada je Andrija došao i konačno priznao istinu, znala sam da je trenutak promena došao.
— Ja nisam ničija zamena, rekla sam. — I neću živeti život koji nije moj.
Te večeri sam spakovala svoje stvari i otišla. Nisam nosila ništa osim svoje odeće i svog dostojanstva.
Meseci su prošli. Danas živim u malom stanu koji zarađujem svojim radom. Gledam se u ogledalo i konačno vidim samo sebe. Naučila sam da ljubav ne sme da boli i da nas ne sme pretvoriti u senke prošlosti.
Sada znam jedno sigurno: prava ljubav prihvata tebe – ne zamene za nekog drugog.
