Moj muž je poslednjih meseci često boravio u kući svoje majke, navodno kako bi joj pomagao. Tako je bar objašnjavao — kasni telefonski pozivi, umoran izraz lica i stalni izgovori da je „potreban“ tamo.
Posle gotovo dva meseca takvog rasporeda, odlučila sam da ga iznenadim.
Jednog subotnjeg jutra spakovala sam kesu njegovih omiljenih peciva, povela našu sedmogodišnju ćerku Miju i bez najave krenula prema kući njegove majke.
Već pri dolasku osetila sam nelagodu. Svetlo na tremu nije bilo upaljeno, zavese su bile navučene, a ulazna vrata blago odškrinuta — kao da je neko žurno izašao.
Mia je prva provirila unutra i tiho me povukla za rukav.
„Mama… pogledaj.“
U prvi mah, sve je delovalo uobičajeno. Cipele pored stepenica, ćebe na kauču. Ali onda sam primetila nešto neobično.
Nameštaj u dnevnoj sobi bio je pomeren. Na sredini prostorije nalazio se stativ sa kamerom, usmeren ka fotelji u kojoj je njegova majka sedela uredno nameštena, sa ćebetom i medicinskim pomagalima. Na stolu pored nje bile su uredno poređane bočice sa lekovima.
Moj muž je stajao pored nje i govorio smirenim, ali usmerenim tonom:
„Hajde, još jednom. Polako.“
U prostoriji je bila i nepoznata žena sa fasciklom. Nije delovala kao zdravstveni radnik.
U tom trenutku shvatila sam da sam svedok nečega što nije imalo veze sa brigom — već sa pripremom nečega ozbiljnog, o čemu nisam bila obaveštena.
Mia me je čvrsto stegla za ruku.
„Mama… mislim da nas je baka videla.“
Njene oči su se zaista pomerile ka vratima. Zatim se moj muž okrenuo.
Povukla sam Miju unazad i instinktivno uključila snimanje na telefonu — ne da bih pravila scenu, već da bih zaštitila sebe i dete.
Vrata su se otvorila. On je pokušao da se nasmeši.
„Trebao sam da znaš da dolaziš.“
Iza njega su se i dalje videli kamera i žena sa fasciklom. Kada sam pitala da li je njegova majka dobro, odgovor je bio neodređen.
Zatražio je da Miju odvedem u drugu sobu „da bismo razgovarali“. Odbila sam.
U tom trenutku postalo mi je jasno da se donose odluke koje se mene tiču — bez mog znanja i saglasnosti.
Kada je insistirao da prestanem sa snimanjem, zatražila sam pomoć nadležnih službi.
Po dolasku, policija je obavila razgovore, pregledala dokumentaciju i zabeležila stanje u prostoriji. Utvrđeno je da se pripremaju određeni pravni papiri, uz pretpostavku da sam već saglasna — što nije bilo tačno.
Njegova majka je tada progovorila bez prethodnog „scenarija“, a moj muž nije imao jasno objašnjenje.
Dobila sam savet da se obratim pravnoj pomoći i zatražim zaštitu za sebe i dete. To sam i učinila bez odlaganja.
Te večeri, dok smo bile same, Mia me je tiho pitala:
„Mama… da li smo sada bezbedne?“
Zagrlila sam je.
„Jesmo. I više nećemo ignorisati ono što nas uznemirava.“
