U našoj kući postojalo je jednostavno pravilo — nema gledanja u telefone za vreme večere. Bio je to naš mali porodični ritual, trenutak u danu kada bismo se odvojili od obaveza i posvetili jedni drugima. Nisam ni slutila da će upravo to pravilo jedne večeri imati mnogo veći značaj nego što smo mogli da zamislimo.
Sedeli smo za stolom, razgovarali i večerali, kada je telefon mog muža zasvetleo. Nije ga uzeo, samo je kratko pogledao i nastavio razgovor. Nekoliko minuta kasnije ekran je ponovo zasvetleo, a zatim je telefon počeo uporno da vibrira, kao da nešto hitno pokušava da probije našu tišinu.
Tada ga je podigao. U istom trenutku promenio se izraz njegovog lica — prebledio je i naglo ustao, toliko brzo da je stolica glasno zaskripala.
„O, ne… mama“, izgovorio je i već sledećeg trenutka zvao hitnu pomoć.
Drhtavim glasom je izgovarao adresu, a zatim zgrabio ključeve i istrčao iz kuće. Ostala sam da stojim u trpezariji, sa viljuškom u ruci i osećajem da mi se srce penje u grlo. U kući je zavladala tišina, a ja sam nervozno hodala i čekala bilo kakvu vest.
Sat vremena kasnije zazvonio je telefon. Njegov glas bio je smireniji, ali umoran.
„Dobro je. Svesna je. Odvode je u bolnicu na snimanja“, rekao je.
Olakšanje me je preplavilo, ali je potom dodao nešto što me je ponovo uznemirilo:
„Ima još nešto… Reći ću ti kad se vratim.“
Kada je došao kući, seo je tiho i rekao da će njegova majka Renata biti dobro, ali da su tokom pregleda lekari primetili promenu koja zahteva dodatne analize. Rano otkrivanje bolesti značilo je da postoji dobra šansa za uspešno lečenje. Renata je, ispostavilo se, mesecima ignorisala simptome, uverena da nisu ozbiljni. Da nije bilo tog iznenadnog poziva i odlaska u bolnicu, sve bi moglo ostati neotkriveno mnogo duže.
Ta večera, koja je počela sasvim obično, postala je prekretnica.
Nekoliko dana kasnije saznali smo još jednu zabrinjavajuću, ali i srećom prekinutu situaciju. Renata je priznala da je tog jutra razgovarala sa osobom koja se predstavila kao finansijski savetnik i pokušala da od nje dobije lične bankarske podatke. Poziv je prekinut u trenutku kada joj je pozlilo, čime je, sasvim slučajno, izbegla ozbiljnu prevaru.
Tokom lečenja, Renata je upoznala Osmana, penzionisanog vatrogasca koji joj je nesebično pomagao — donosio namirnice, pravio joj društvo i pružao podršku. Njihovo poznanstvo preraslo je u iskreno prijateljstvo.
Jedne večeri, tokom porodičnog okupljanja, Osman je pogledao mog muža i rekao da mu je lice poznato. Nakon kratkog razgovora shvatili smo da je upravo on pre mnogo godina izvukao mog muža iz zapaljenog automobila nakon teške saobraćajne nesreće. Čovek koji mu je tada spasao život, sada je pomagao njegovoj majci u borbi sa bolešću.
Do kraja godine Renata se oporavila. Proslavili smo u dvorištu, skromno, ali sa velikim osećajem zahvalnosti. Shvatili smo koliko su ponekad sitna pravila, slučajni trenuci i ljudska prisutnost u pravom času presudni.
Te večeri moj muž je tiho rekao:
„Možda to pravilo o telefonima nikada nije bilo o ekranima. Možda je uvek bilo o tome da budemo zaista prisutni — i spremni da reagujemo kada je najvažnije.“
