Zatim se ukrcao na avion za Fernando de Noronju sa svojom porodicom… i ženom koju je nazivao „prijateljicom“.
Kada su se vratili i videli šta sam uradila, početni šok na njihovim licima polako je nestajao.
Tog dana vadila sam iz rerne tavu sa piletinom i ruzmarinom — jelo za koje je Markelo uvek govorio da mu je omiljeno — kada je zazvonio telefon. Njegov glas bio je miran i distanciran, onaj koji koristi kada je odluku već doneo sam.
Objasnio je da na put idu njegovi roditelji, brat, snaja i jedna porodična poznanica. Usput je dodao da u iznajmljenoj kući, navodno, „nema mesta za još jednu osobu“.
Ostala sam smirena. Čak i kada je predložio da mogu da zalivam biljke dok njega nema — kao da ostajem po sopstvenom izboru, a ne zato što sam svesno izostavljena.
Nakon poziva počela sam da spremam sto. Ruke su mi drhtale toliko da mi je jedan tanjir ispao i razbio se o pod. Krhotine su me podsetile na naš brak: spolja uredan, iznutra lomljiv.
Nedugo zatim stigla je poruka u porodičnoj grupi:
„Putovanje završeno! Svi zajedno! 💙✈️“
Mog imena nije bilo. Opet.
Tada se u meni nešto smirilo i razjasnilo. Pogledala sam oko kuće koju sam godinama održavala, planove koje sam uvek prilagođavala drugima, i shvatila da više ne želim da čekam.
Sledećeg jutra krenula sam napred.
Dok su oni delili fotografije mora i odmora, ja sam donosila važne odluke. Kontaktirala sam advokata, prikupila dokumenta i otvorila račun na svoje ime. Prvi put posle dugo vremena, osetila sam mir.
Ubrzo se potvrdilo ono što sam dugo naslućivala: „porodična prijateljica“ bila je osoba sa kojom je Markelo već duže vreme imao paralelni odnos. Njegova porodica je za to znala.
U četvrtak sam potpisala papire.
U petak sam promenila brave.
U subotu sam prolazila kroz kuću — ne iz osvete, već zbog sebe. Uklonila sam sve što više nije imalo mesto u mom životu.
Na stolu u dnevnoj sobi ostavila sam samo jednu fasciklu.
Kada su se vratili, sigurni da ih čeka ista svakodnevica, vrata se nisu otvorila. Markelo je pokušao ključ, zatim pokucao. Tada je primetio kovertu zalepljenu na vratima, sa njegovim imenom.
Unutra su bili papiri za razvod, dokumentacija o kući registrovanoj na moje ime i kratka poruka:
„Brinula sam o biljkama.
Brinula sam o domu.
Sada brinem o sebi.“
Njegovo lice je prebledelo. Njegova majka je ćutala. Žena pored njega napravila je korak unazad.
Posmatrala sam sve iz automobila preko puta i osetila nešto što u tom braku nikada nisam: slobodu.
Oni su otišli verujući da nekoga ostavljaju iza sebe.
Na kraju, jedina osoba koja je zaista otišla — bila sam ja.
