Imala sam sedamnaest godina kada sam donela najtežu odluku u svom životu. Moj sin je imao tek nekoliko nedelja, a pelene i mleko su nam već nestajali. Nisam imala nikoga ko bi nam pomogao, a novca više nije bilo. Otvorila sam malu drvenu kutiju koju sam krila ispod kreveta — onu za koju sam sebi obećala da je nikada neću dirati.
Unutra je bio sat mog pokojnog oca.
Nikada ga zapravo nisam upoznala; preminuo je kada sam imala sedam godina. Taj sat je bio jedina stvar koja mi je ostala od njega — poslednja veza sa čovekom o kome sam maštala tokom detinjstva. Prodati ga značilo je pustiti poslednju uspomenu, ali glad ne čeka na emocije, a mom sinu je bila potrebna hrana.
Otišla sam do male zalagaonice na kraju grada. Vlasnik, stariji čovek s umornim očima, pogledao je sat, pa bebu koja je spavala na mojim grudima. Odmahnuo je glavom i rekao, gotovo kao roditelj:
„Upropastićeš svoj život, dete.“
Ipak, kupio je sat. Uzela sam novac, tiho se zahvalila i izašla. Nikada ga više nisam videla.
Godine su prolazile. Život je bio težak, ali sam išla dalje — smenu po smenu, žrtvu po žrtvu, dan po dan. Moj sin je izrastao u pažljivog, stabilnog mladića — baš onakvog kakvog sam se uvek molila da postane. Kada je napunio osamnaest godina, imala sam osećaj da sam završila put koji sam započela prestravljena i sama.
A onda je jednog popodneva neko pokucao na naša vrata.
Bio je to vlasnik zalagaonice — sada stariji i mršaviji, sa malom kutijom u rukama. Srce mi je preskočilo. Moj sin je otvorio kutiju… ali unutra nije bio sat. Bila je to fascikla puna starih fotografija — fotografija mog oca.
Na svakoj od njih, pored njega, stajao je isti čovek koji je sada tiho sedeo u našoj dnevnoj sobi.
Gledao me je dugo pre nego što je progovorio. Počela sam da objašnjavam sinu da je taj čovek bio najbolji prijatelj mog oca sa fakulteta, ali on je blago podigao ruku i sam nastavio:
„Trebalo je da ti pomognem tog dana“, rekao je glasom punim kajanja.
„Bio sam ljut na ceo svet i iskalio sam se na tebi. Ali ti si odgajila dobrog mladića. Treba da budeš ponosna.“
Zastao je, sabrao se, a zatim otkrio istinu — bio je teško bolestan i ostalo mu je još malo vremena. Nije imao porodicu, nikoga kome bi ostavio mali život koji sam izgradila.
Zatim je izgovorio nešto što me je ostavilo bez reči: želeo je da meni ostavi svoju radnju.
Četiri meseca kasnije, preminuo je.
Danas je zalagaonica moja. I svakog jutra, kada otključam vrata, vidim njegovu fotografiju pored fotografije mog oca — dva mlada čoveka nasmejana u svetu koji nikada nisam upoznala — i setim se da život ponekad vrati ono što nam je nekada oduzeo, na najneočekivanije načine.
