Imam 27 godina i nikada nisam imao mnogo sreće u ljubavi. Većina mojih veza bila je kratka i završavala se pristojnim, ali hladnim oproštajima. Zato je susret s njom, preko aplikacije za upoznavanje, delovao drugačije — gotovo nestvarno.
Razgovor je tekao lako i prirodno. Smejali smo se, delili priče i prvi put nisam imao osećaj da nešto forsiram. Posle nekoliko uspešnih izlazaka, pitao sam je da li želi da budemo zajedno. Nasmejala se i rekla „da“.
Nedugo zatim, predložila je da upoznam njenu porodicu.
Za mene je to bio znak ozbiljnosti. U mojoj glavi, upoznavanje roditelja značilo je iskrenost i korak napred. Nekoliko puta je usput spomenula kako bi bilo lepo da ja platim večeru. Nisam mnogo razmišljao — pretpostavio sam da će biti u pitanju jednostavan obrok s njenim roditeljima. Činilo mi se razumnim.
Ali kada smo stigli u restoran, osetio sam nelagodu.
Cela njena šira porodica već je bila tamo. Dug sto, pun ljudi koje nikada ranije nisam video — rođaci, tetke, ujaci. Svi su se okrenuli ka meni u isto vreme. Prisilno sam se osmehnuo, pokušavajući da ostanem smiren.
Dok smo čekali sto, niko mi nije prišao. Niko me ništa nije pitao. Osećao sam se kao da sam tu samo formalnost.
Kada smo seli, razgovor je konačno počeo — ali ne onako kako sam očekivao. Jedan po jedan, počeli su da naručuju. Najskuplja jela, dodatke, boce pića. Pokušavao sam da uhvatim pogled svoje devojke, tiho dajući znak da se situacija otela kontroli. Pravila se da ne primećuje.
Kada je stigao račun, stomak mi se stegao.
Ukupno: 400 dolara.
Pogledala me je kao da je sasvim normalno da sve platim. Kada sam rekao da ću platiti samo svoj deo, njen izraz lica se naglo promenio. Postala je ljuta. Njena porodica je ćutala i posmatrala.
U tom trenutku shvatio sam — nisu došli da me upoznaju. Došli su na večeru.
Dok je napetost rasla, konobar je prošao pored mene i neprimetno mi ubacio savijen papir. Otvorio sam ga ispod stola.
„Ona nije ono što tvrdi.“
Izvinio sam se i otišao do toaleta. Konobar je došao za mnom i tiho objasnio da mu scena nije nepoznata — ista žena, slične situacije, isti ishod. Video je to više puta.
Platio sam svoj deo, zahvalio mu se i, uz njegovu pomoć, napustio restoran kroz bočni izlaz.
Nisam se osećao poraženo. Osećao sam olakšanje.
Kod kuće sam je blokirao i rekao sebi da je to još jedno loše iskustvo. Ipak, kasnije sam iz radoznalosti pretražio njeno ime. Pronašao sam forume, upozorenja i priče koje se nisu poklapale.
Ništa dramatično — ali dovoljno da shvatim istinu.
Ta večera me je naučila važnu lekciju:
ponekad upoznavanje nečije porodice ne otkriva njih —
već osobu pored koje sediš.
I prvi put u životu, otišao sam na vreme.
