Milena i Radovan živeli su jedan pored drugog skoro dvadeset godina.
Nekada su pili kafu zajedno, pomagali se oko drva i zimnice, čuvali jedni drugima kuću kada bi otišli na put.
Sve dok nije došla priča o ogradi.
Milena je tvrdila da je ograda postavljena nekoliko desetina centimetara na njenoj strani placa.
Tražila je od Radovana da pomeri ogradu.
Nije tražila sud, nije tražila svađu.
Samo dogovor.
Ali Radovan nije želeo ni da sasluša.
“Moje je moje. Neću da pomeram ništa.”
Tako je počelo.
Meseci su prolazili.
Pozdravi su nestali.
Kapije su se zatvarale.
Komšije su prestale da razgovaraju.
A onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao.
Radovan se teško razboleo.
Lekari su hitno tražili davaoca krvi retke krvne grupe.
Porodica je obilazila prijatelje, rođake i poznanike.
Ali odgovarajućeg davaoca nije bilo.
Na kraju su saznali da istu krvnu grupu ima upravo Milena.
Žena sa kojom nije razgovarao skoro dve godine.
Njegova ćerka je skupila hrabrost i pokucala na njena vrata.
Objasnila je situaciju kroz suze.
Milena je ćutala.
Gledala je u pod nekoliko sekundi.
Setila se svih poniženja.
Svih uvreda.
Svih trenutaka kada je pokušavala da reši problem mirno.
A onda je rekla:
“Žao mi je. Ne mogu.”
Zatvorila je vrata.
Nekoliko dana kasnije Radovan je preminuo.
Cela ulica je pričala o tome.
Jedni su govorili da je Milena imala pravo.
Drugi da je trebalo da oprosti.
Ali jedna stvar je svima postala jasna.
Da je Radovan bio drugačiji čovek dok je imao priliku…
možda jednog dana ne bi ostao bez pomoći kada mu je bila najpotrebnija.
ZAVRŠNICA
Ljudi često misle da se posledice njihovih postupaka nikada neće vratiti.
Ali život ima čudan način da nam vrati ono što dajemo drugima.
Sve pre ili kasnije dođe na naplatu.
