Sakrila sam se iza kamenog prolaza i oprezno provirila u dvorište.
David je razgovarao sa mlađim muškarcem u tamnoplavom odelu.
Nisu me primetili.
Mlađi muškarac izgledao je zabrinuto.
„Ne možeš više ovako, Davide“, rekao je tiho.
„Svaki put se previše vežeš.“
David je duboko uzdahnuo.
„Znam.“
„Obećao si mami.“
Srce mi je preskočilo.
Mami?
Mlađi muškarac je spustio pogled.
„Lekari su rekli da ti se pamćenje sve brže pogoršava.“
„Već si zaboravio da ti je ovaj restoran godinama bio omiljeni.“
„Njoj si rekao da prvi put dolaziš ovde.“
David je oborio glavu.
„Iskreno… bio sam uveren da zaista prvi put dolazim.“
Nastala je tišina.
Posle nekoliko trenutaka mlađi muškarac je još tiše rekao:
„Nemaš mnogo vremena pre nego što bolest uzme maha.“
„Ne možeš zauvek da se ponašaš kao da je sve u redu.“
Osetila sam kako mi klecaju kolena.
Bolest?
Kakva bolest?
David je dugo gledao prema luci.
„Tačno znam koliko mi je vremena ostalo.“
„Zato sam želeo makar jednu savršenu nedelju.“
Mlađi muškarac se blago nasmešio.
„Tri godine nisi želeo da putuješ.“
„Tri godine nisi želeo nikoga da upoznaš.“
„A sada…“
Na njegovom licu pojavio se topao osmeh.
„Prvi put sam te ponovo video srećnog.“
David se tiho nasmejao.
„Zato što me je podsetila kako izgleda živeti.“
Suze su mi ispunile oči.
Nije postojala druga žena.
Nije bilo prevare.
Nije bilo dvostrukog života.
Samo čovek koji se plašio bolesti koja će mu jednog dana oduzeti uspomene.
Nehotice sam nagazila na kamen.
Zvuk je odjeknuo dvorištem.
Obojica su se okrenula.
Davidovo lice se promenilo.
„Čula si…“
Samo sam klimnula.
Polako je prišao.
„Izvini.“
„Nikada nisam želeo da te lažem.“
„Nisam skrivao drugu ženu.“
„Skrivao sam ono što postajem.“
Glas mu je zadrhtao.
„Želeo sam da upoznaš pravog mene…“
„…pre nego što zaboravim ko sam.“
Bez razmišljanja zagrlila sam ga.
„Trebalo je da mi veruješ.“
Spustio je glavu na moje rame.
„Plašio sam se.“
„Jednom sam već izgubio najveću ljubav u životu.“
„Nisam mogao da podnesem pomisao da još jednom gledam kako neko polako nestaje.“
Uzela sam ga za ruku.
„Onda nemoj tražiti da odem.“
Pogledao me je očima punim suza.
„Ne tražim.“
„Samo želim da znam… hoćeš li ostati dok još uvek pamtim koliko sam srećan što si ovde?“
Ljubav koja je pobedila strah
Sledećeg jutra odložila sam let.
Jedna nedelja postala je dve.
Dve su postale mesec.
Na kraju smo odlučili da pola godine provodimo na Malti, a drugu polovinu blizu moje porodice.
Ponekad bi David ujutru zaboravio ime kafića u kojem smo doručkovali.
Nekad bi me ponovo pitao kako smo se upoznali.
Svaki put bih se nasmejala.
Okrenula bih mapu naopačke, baš kao onog prvog dana.
I odgovorila istim rečima:
„Video si izgubljenu ženu koja je konačno odlučila da kaže – da.“
On bi se svaki put nasmejao.
Zatim bi me uzeo za ruku.
I dok god ga je sećanje služilo…
Izabrao bi mene.
Iznova.
I iznova.
