Prošla je godina dana od dana koji joj je zauvek promenio život. Sećanje na taj kobni odlazak na jezero i dalje ju je progonilo svake noći.
Njen suprug Marko i njihova sedmogodišnja ćerka Elena tog jutra otišli su na pecanje kako bi proveli vreme zajedno. Kada se vratila s posla, kuća je bila neobično tiha. Marko je bio sam, slomljen i u suzama.
Tvrdio je da je Elena nestala na svega nekoliko trenutaka dok je pripremao mamac i da je, uprkos očajničkoj potrazi, nije uspeo pronaći.
Policija je danima pretraživala jezero i okolinu. Nisu pronađeni nikakvi tragovi – ni odeća, ni lične stvari, ni bilo kakav dokaz koji bi objasnio šta se dogodilo. Kao da je devojčica jednostavno nestala bez traga.
Gubitak ćerke gotovo je uništio njihov brak. Oboje su se povukli u sebe, a između njih je ostala samo tišina. Marko je sve više vremena provodio zatvoren u garaži i radnoj sobi, izbegavajući svaki razgovor o Eleni.
Godinu dana kasnije odlučila je da konačno pospremi njegov ormar. Dok je pomerala stare ćebadi, slučajno je oborila kutiju sa ribolovnim priborom. Kutija je pala na pod, otvorila se i po sobi rasula udice, plovke i stare strune.
Skupljajući stvari, primetila je malu drvenu kutijicu skrivenu na samom dnu. Nikada ranije nije videla taj predmet.
Drhtavim rukama otvorila ju je.
Unutra nije bilo ribolovne opreme.
Pronašla je nekoliko Eleninih omiljenih gumica za kosu, narukvicu od perlica koju je nosila na dan nestanka i njenu malu svesku za crtanje.
Srce joj je počelo ubrzano da lupa.
Otvorila je svesku i na poslednjoj stranici ugledala datum koji se poklapao sa danom kada je Elena nestala.
Međutim, ono što je bilo nacrtano nije ličilo na dečji crtež.
Na stranici se nalazila detaljna skica puta do skrivene kolibe duboko u šumi, kilometrima udaljene od jezera na kojem su, prema Markovoj priči, tog dana pecali.
Ispod crteža, rukopisom koji nije prepoznavala, stajala je kratka poruka:
„Čekam da otplati dug.“
U tom trenutku učinilo joj se da joj se svet ruši pred očima.
Prvi put pomislila je da Marko možda nije izgubio njihovu ćerku, već da je sve vreme znao mnogo više nego što je ikada priznao.
Držeći Elenine stvari u rukama, posegnula je za telefonom i pozvala policiju.
Dok je čekala njihov dolazak, sedela je na podu radne sobe, pokušavajući da prihvati mogućnost da je godinama živela sa čovekom kojeg zapravo nikada nije poznavala.
Napomena: Ovaj tekst je predstavljen kao pripovedna priča. Nema potvrđenih dokaza da opisuje stvaran događaj, pa ga ne treba tumačiti kao verodostojan izveštaj o stvarnom slučaju.
