Kiša je padala tiho, pretvarajući ulice u ogledala. Sedela sam na ivici trotoara, držeći svog novorođenog sina u naručju. Pored mene su bile dve torbe – male uspomene na život koji je upravo ostao iza mene.
Pre samo sat vremena, moj brak se završio. Reči su bile teške, ali ne i neočekivane. Već dugo sam osećala da se zidovi oko mene zatvaraju, da ljubav polako nestaje pod teretom tuđih očekivanja.
Sada sam sedela sama, pod kišom, pokušavajući da sakrijem suze od svog deteta. Njegovi mali prstići čvrsto su me držali za jaknu, kao da mi govori da još uvek imamo jedno drugo.
Tada se zaustavio automobil. Žena srednjih godina otvorila je prozor i tiho rekla:
„Molim vas, uđite. Neka se beba bar malo ugreje.“
Nisam znala ko je, ali njen glas je imao toplinu koju nisam čula mesecima. Zvala se Dajana. Odvezla nas je do lokalnog centra za majke i decu, gde smo dobili utočište i pomoć da počnemo ispočetka.
U danima koji su sledili, život je počeo da dobija novu boju. Naučila sam da tražim podršku, da verujem ljudima i da verujem sebi. Dajana je postala moj oslonac, ali i dokaz da dobri ljudi još postoje.
Šest meseci kasnije, Noah i ja smo imali svoj mali stan. Nije bio veliki, ali bio je naš. U uglu se nalazio krevetić, na polici knjige koje sam čitala dok je spavao. Prvi put posle dugo vremena — osećala sam mir.
Ponekad su se prošlost i stari strahovi vraćali, ali nisam više bila ista žena. Naučila sam da oprostim, ali i da postavim granice.
I svaki put kad bih videla ženu kako stoji na kiši, setila bih se te noći.
Noći kada se jedan život završio —
i započeo novi, ispunjen snagom, nadom i ljubavlju koju sam pronašla u sebi.
