Jutarnje sunce presijavalo se preko hromiranih površina restorana „Kod Džoa“, obasjavajući bokale kafe i nasmejana lica gostiju. Za jednim stočićem u uglu sedela je Klara, uz tanjir palačinki i otvorenu knjigu, kao i svakog petka pre škole. Kolica pored nje bila su deo svakodnevice, ali danas je osećala neobičnu težinu pogleda.
Klara je naučila da se nosi sa tišinom, šapatima, pa čak i sa neznanjem drugih. Restoran joj je godinama bio sigurno mesto – konobarice su je poznavale, a menadžer uvek čuvao njen omiljeni sto u kutu. Osećala se slobodno da bude samo — Klara.
Tog jutra, sve se promenilo.
Grupa tinejdžera ušla je, bučni i samouvereni. Seli su za sto u blizini i ubrzo počeli da prave šale. Nije ih želela slušati. Zatvorila se u knjigu.
Ali glasovi su postajali sve direktniji.
„Izvini, ali ne pripadaš ovde,“ prošaptao je jedan od njih, uz nervozan smeh svojih prijatelja.
Klara nije odgovorila.
Knjiga joj je pala s krila dok je pokušavala da ostane pribrana. U tom trenutku, sve se činilo glasnije nego inače: smeh, kašike, tišina gostiju.
U separeu, stariji gospodin – prepoznatljiv po radničkim rukama i toplom pogledu – primetio je situaciju. Diskretno je ustao i prišao Klarinom stolu.
„Treba li ti pomoć?“ pitao je tiho, podižući knjigu sa poda.
Klara je klimnula. Njegov glas bio je smiren, a prisustvo sigurno.
Uskoro su mu se pridružili još dvojica muškaraca – ne krupni bajkeri, već lokalni mehaničari i vozači, koje je Klara viđala u okolini. Njihovo prisustvo bilo je jasno: nećeš biti sama.
Mladići su brzo shvatili da je njihovo ponašanje neprimereno. Neko od njih je, uz stidljivo izvinjenje, pomogao da se očisti sto. Klara nije želela pažnju – želela je samo dostojanstvo. A tog jutra, dobila ga je.
Kada je sve prošlo, stariji čovek ostao je još trenutak pored nje.
„Ponekad ljudi ne znaju bolje,“ rekao je. „Ali ti znaš ko si. I to je dovoljno.“
Klara je po prvi put tog jutra iskreno osmehnula. Nije više gledala u svoj tanjir kao u štit. Gledala je pravo ispred sebe – smelo, kao neko ko zna da pripada.
