Moji roditelji su me napustili u trenutku kada sam im rekla da sam trudna sa šesnaest godina. Jednog dana sam još živela pod njihovim krovom, a već sledećeg sam stajala napolju sa samo jednim rancem, suočena sa svetom za koji nisam bila spremna. Bila sam dete, uplašena i potpuno izgubljena, bez ikoga ko bi mi pokazao šta dalje.
Kako je trudnoća odmicala, postajala sam sve iscrpljenija. U osmom mesecu dogodilo se nešto što me je primoralo da sama potražim pomoć. U strahu i neizvesnosti stigla sam u bolnicu, gde sam se suočila sa najtežom mogućom vešću.
Lekar mi je tiho saopštio da moja beba nije preživela. U tom trenutku, sve se u meni slomilo. Okružena nepoznatim ljudima i zvucima bolnice, osećala sam se potpunije sama nego ikada ranije.
Ipak, u toj tišini i boli, pojavila se jedna osoba koja je odlučila da ostane uz mene. Bila je to babica koja je, i nakon završetka svoje smene, dolazila da me obiđe. Njeno prisustvo bilo je mirno i nenametljivo, ali neizmerno važno. Donosila bi čaj, sela pored mog kreveta ili mi jednostavno držala ruku, kao da me podseća da nisam nevidljiva.
Svaki put bi mi rekla iste reči:
„Budi jaka. Ceo život je pred tobom.“
Držala sam se tih reči u danima kada mi se činilo da nemam za šta drugo da se uhvatim. U najmračnijem periodu mog života, ona je bila tračak svetlosti.
Prošlo je osam godina. Polako sam ponovo izgradila svoj život. Jednog jutra, dok je televizor bio uključen u pozadini, ugledala sam poznato lice. Bila je to ona — ista babica. Gostovala je u jutarnjem programu, skromno se osmehujući dok su govorili o njenoj dugoj karijeri i knjizi koju je nedavno objavila nakon odlaska u penziju. Njeni memoari brzo su postali veoma čitani.
Još uvek sam bila pod utiskom kada sam sledećeg dana čula kucanje na vrata. Kada sam ih otvorila, stajala je ispred mene — starija, ali sa istim toplim pogledom.
„Ovo je za tebe“, rekla je i pružila mi potpisan primerak svoje knjige.
Dok sam listala stranice, shvatila sam da je jedno poglavlje posvećeno meni. Pisala je o mladoj devojci koju je upoznala u bolnici, o poštovanju koje je osećala prema meni i o potrebi da mi pruži zaštitu i dostojanstvo u trenutku kada mi je to najviše trebalo.
Nisam mogla da zadržim suze. Zagrlila sam je i zahvalila joj se. Rekla sam joj da je bila u pravu — život je zaista nastavio dalje. Upoznala sam je sa svojim suprugom i svojim petogodišnjim sinom, koji joj je bez oklevanja potrčao u zagrljaj.
Danas je ta knjiga jedan od mojih najdragocenijih predmeta. Ona me podseća da i u najtežim trenucima može postojati dobrota — i da jedan čovek može promeniti nečiji ceo život.
