Odlazak. To je bila moja odluka. „Odlazi. Nemam obavezu da se brinem o tebi.“
Nisam zaplakao. Nisam osjećao ništa. Samo sam ustao, uzeo svoj ranac i otišao.
Deset godina kasnije, kad je istina izašla na videlo, poželio bih samo jedno:
Da mogu vratiti vreme.
Zovem se Rađeš. Imao sam trideset šest godina kada je moja supruga Mira iznenada preminula. Ostavila me s dvanaestogodišnjim dečakom po imenu Arđun – koji nije bio moj biološki sin. Bio je Mirin sin iz prethodne veze.
Kada sam se oženio Mirom, bio sam 26. U njenoj prošloj boli, kroz gubitke koje je prošla, vidio sam snagu koju sam poštovao. Vezivao sam se za nju, ali nisam potpuno prihvatio njenog sina. To je bila moja greška.
Ljubav koja nije potpuno u srcu – ne može trajati.
Nakon što je Mira umrla, Arđun je ostao sam. Bio je tih i povučen, a ja nisam znao kako da komuniciram s njim. Mislio sam da je moje poštovanje dovoljno.
Mesec dana nakon njezine smrti, rekao sam mu: „Odlazi, živi ili umri – svejedno mi je.“ Arđun nije rekao ništa. Samo je otišao.
Godine su prolazile, i ja sam nastavio sa životom, pronašao sam novu ženu, bio sam bez obaveza. Ponekad bih pomislio na Arđuna – pitao se gdje je, što se s njim dogodilo, ali ta radoznalost brzo bi nestala.
I onda, deset godina kasnije, dobio sam poziv.
„Dobar dan, gospodine Rađeš. Da li biste došli na otvaranje galerije TPA? Neko stvarno želi da budete tamo.“
Pomislio sam da je to slučajnost. Ali zatim je uslijedila rečenica koja mi je zaledila krv:
„Ne želite da saznate što se dogodilo s Arđunom?“
Bilo mi je jasno – moram otići.
Galerija je bila moderna, ispunjena ljudima. Slike su bile moćne, emotivne, ali u njima sam prepoznao bol.
Pitao sam za ime umetnika. T.P.A.
Ispred mene je stajao mladić – visok, smiren, ali dalek. Znao sam odmah. Bio je to Arđun.
Više nije bio onaj bespomoćni dječak, sada je bio odrasli muškarac – smiren i uspješan, ali u njegovim očima nije bilo ljubavi.
„Ti…?“ Promucao sam.
„Da,“ rekao je, mirnim glasom, „Želio sam da vidiš ono što je Mira ostavila. Da shvatiš što si izgubio kad si me napustio.“
Pokazao je sliku prekrivenu crvenom tkaninom. Otkrijem je – bila je to Mira. Na bolničkom krevetu, držeći našu zajedničku fotografiju.
„Pre nego što je umrla, pisala je dnevnik,“ rekao je Arđun. „Znala je da me nikada nisi volio, ali je vjerovala da ćeš jednog dana shvatiti. Da ćeš razumjeti.“
Tada mi je Arđun rekao ono što nikada nisam znao:
„Ja sam tvoj sin. Mira je bila trudna kad te je upoznala. Nije ti rekla, jer je htjela vidjeti tvoje srce. Ali bilo je kasno da ti kaže istinu.“
Shvatio sam. Oduvijek sam mislio da sam bio plemenit – ali sada sam znao: nisam bio otac. Bio sam samo čovjek koji je ispunjavao dužnost, bez stvarne ljubavi.
Arđun je otišao. Ostavio me samog, s gubitkom koji nisam mogao popraviti. Bio je moj sin, ali ja sam ga izgubio dva puta – prvi put kada sam ga napustio, a drugi put kada je odrastao i više me nije trebao.
Sjedeći u galeriji, shvatio sam istinu. Nisam bio dobar. Nikada nisam bio otac.
Arđun je otišao jer me je naučio jednu stvar: ljubav nije samo obaveza. Ljubav mora biti u srcu. I ako je nemate, nikada ne možete biti obitelj.
