U braku sam sa svojom suprugom već osam godina i, u većini aspekata, naš odnos je stabilan. Imamo dve kćerke, stare 2 i 5 godina. Iz prethodne veze imam sina koji sada ima 10 godina i živi sa nama. Njegova biološka majka je, nažalost, preminula pre dve godine, i on je sada deo naše proširene porodice.
Međutim, u poslednje vreme suočavamo se s izazovima kada je reč o porodičnoj dinamici. Primećujem da odnos između moje supruge i mog sina nije dovoljno razvijen – retko komuniciraju, a povremeno imam osećaj da se moj sin ne oseća potpuno prihvaćeno.
Nedavno, tokom proslave rođendana naše kćerke, desila se situacija koja me je posebno pogodila. Svi smo se okupili za grupnu fotografiju, a moj sin se pridružio kao i uvek. Nakon toga, supruga je zamolila da napravi još jednu sliku „samo sa našom decom“. Iako joj namera možda nije bila loša, moj sin je to doživeo veoma emotivno, što me je duboko zabrinulo.
U takvim trenucima, teško je ostati ravnodušan. Smatram da bi trebalo da se trudimo da budemo jedno kao porodica – bez razlika između „mog“ i „tvog“ deteta. Verujem da su ljubav i prihvatanje ključni za zdravo porodično okruženje, naročito kada su u pitanju deca koja su izgubila jednog roditelja.
Razgovarao sam sa suprugom o tome. Znam da su mešane porodice izazovne i da su potrebni strpljenje, razumevanje i vreme da bi se odnosi izgradili. Ipak, nadam se da ćemo zajedno pronaći način da svi članovi naše porodice osećaju pripadnost, ljubav i podršku.
Napomena: Ova priča je inspirisana stvarnim iskustvima korisnika sa portala Brightside i Novi.ba i prenosi se u edukativne i informativne svrhe. Cilj je ukazati na izazove i važnost empatije u mešanim porodicama.
