Svakodnevno koristimo predmete čije nazive uzimamo zdravo za gotovo, uvereni da pripadaju našem izvornom jeziku. Međutim, neke od najobičnijih reči koje koristimo zapravo su pozajmljene iz drugih jezika.
Jedan od takvih primera su reči „kofa“ i „kanta“ – nazivi za posudu koju gotovo svako domaćinstvo koristi za vodu, čišćenje, baštenske poslove i brojne druge namene.
Iako su se ove reči odavno potpuno udomaćile u našem jeziku, postoji i stari srpski naziv za ovu vrstu posude koji je gotovo nestao iz svakodnevnog govora.
Ta reč je – kabao.
Kako su nastale reči „kofa“ i „kanta“?
Reč kofa u srpski je došla preko turskog jezika, u periodu višestrukih kulturnih i jezičkih uticaja Osmanskog carstva na Balkanu.
Reč kanta stigla je iz nemačkog jezika i vremenom se takođe potpuno odomaćila.
Danas ih gotovo niko ne doživljava kao tuđice. Toliko su prisutne u svakodnevnom govoru da je teško zamisliti razgovor bez njih.
Međutim, mnogo stariji naziv za sličnu posudu bio je kabao.
Šta je zapravo bio kabao?
Kabao je bila tradicionalna drvena posuda, najčešće sa jednom drškom, koja se koristila u seoskim domaćinstvima.
Imala je različite namene, a posebno je bila važna prilikom muže stoke, kao i za donošenje i prenošenje vode sa bunara, izvora ili drugih mesta.
Pre nego što su metalne i plastične posude postale uobičajene, ovakve drvene posude bile su sastavni deo svakodnevnog života na selu.
Vremenom su ih zamenile praktičnije i izdržljivije posude od lima, a kasnije i plastike. Kako je nestajao predmet, iz upotrebe je polako nestajala i sama reč.
Ipak, kabao nije potpuno nestao
Iako danas retko ko koristi reč „kabao“ u svakodnevnom razgovoru, ona je preživela u jednom veoma poznatom narodnom izrazu.
Kada kiša pada veoma jako i u velikoj količini, kažemo:
„Lije kao iz kabla.“
Izraz je nekada imao sasvim jasnu sliku iza sebe – kao da se velika količina vode odjednom prosipa iz kabla.
Danas tu frazu koristimo potpuno prirodno, često i ne razmišljajući o njenom poreklu.
Jezik čuva tragove prošlosti
Ovaj primer lepo pokazuje koliko se jezik menja zajedno sa društvom.
Predmeti nestaju iz svakodnevnog života, a sa njima često nestaju i njihove stare nazive. Ipak, pojedine reči uspevaju da prežive u poslovicama, izrazima i narodnim izrekama.
Zato svaki put kada kažemo „lije kao iz kabla“, zapravo koristimo mali ostatak nekadašnjeg jezika i svakodnevnog života naših predaka – čak i ako više ne znamo šta je kabao nekada značio.
