Već nedeljama sam osećala da se nešto menja. Tišina između nas više nije bila mirna – postala je teška, puna neizgovorenog. Daniel je sve češće bio zauzet, a razgovori su postajali kraći. Nisam imala dokaz, ali istina se osećala u kostima.
Te večeri, dok sam se spremala za godišnji bal, obukla sam haljinu koju je voleo i stavila minđuše koje mi je poklonio za našu prvu godišnjicu. Želela sam da verujem da grešim. Da će me, kada me pogleda, ponovo videti onako kako me je nekada gledao — kao centar svog sveta.
U dvorani su sijali kristalni lusteri, muzika i smeh ispunjavali su prostor. A onda sam ga ugledala. Njegov pogled bio je negde drugde, daleko od mene. U tom trenutku, sve neizgovoreno postalo je jasno.
Nisam zaplakala. Samo sam osetila kako se u meni nešto smirilo. Skinula sam prsten sa prsta i položila ga na sto, ispod svetla lustera. Zlatni krug je zaiskrio — kao tačka na kraju rečenice. Okrenula sam se i otišla.
Kasnije te noći, kada se vratio kući, pokušao je da pronađe reči, ali one više nisu imale težinu. Pogledala sam ga mirno i rekla:
„Mislila sam da je ljubav boriti se za nekoga. A večeras sam naučila da je ponekad ljubav — znati kada treba poći svojim putem.“
Otišla sam, ne osvrnuvši se. Po prvi put posle mnogo godina, disala sam slobodno.
Mesec dana kasnije stigla je koverta bez potpisa. Unutra — fotografija sa našeg venčanja. Na poleđini rukom napisano:
„Večnost nije trajanje. To je trenutak koji si imao, a nisi znao da ga čuvaš.“
Nasmešila sam se. Nije to bila tuga. Bio je to mir. Jer ta priča nije se završila gubitkom, već — oslobađanjem.
