U malom kraju, pod svetlom zimskih lampi, devojčica je stajala pred frižiderom u prodavnici. Na polici je bila samo jedna flaša mleka.
Kod kuće ju je čekala mlađa braća — gladna, umorna i bolesna od zime. Njena majka je radila do kasno, a večera je izostala već nekoliko večeri zaredom.
Držeći flašu u rukama, devojčica je pogledala ka kasi. U džepu nije imala dovoljno novca, ali je znala da bez mleka ne može kući.
Prodavac je primetio njeno oklevanje i strogo upitao:
„Da li sve to kupuješ?“
Devojčica je spustila pogled i tiho rekla:
„Samo želim da nahranim svoju braću.“
U tom trenutku, iz reda je prišao muškarac sa toplim pogledom.
„Koliko košta mleko?“ — pitao je.
„Dva dolara,“ odgovorio je prodavac.
Muškarac je izvadio novac i pružio ga prodavcu:
„Dodajte i hleb. To je za ovu malu damu.“
Devojčica ga je gledala širom otvorenih očiju. Nije mogla da veruje da neko, koga nikada ranije nije videla, može pokazati toliku dobrotu.
Napolju je snežilo, ali po prvi put te zime, u njenom srcu nije bilo hladno.
Muškarac joj je rekao:
„Nekad je dovoljno malo dobrote da promeni ceo dan. Samo zapamti — kad odrasteš, prenesi to dalje.“
Godinama kasnije, ta devojčica se sećala tog trenutka kao dana kad je naučila šta znači čovečnost.
Jedna flaša mleka i jedan nepoznati heroj pokazali su joj da svet još uvek ima topline — i da ponekad, jedno „hvala“ vredi više od svega na svetu.
