U jednoj bolnici ležao je stariji čovek, nepokretan i slabog zdravlja. Svakog dana, bez izuzetka, dolazio bi jedan mladić da ga obiđe. Pomagao mu je da jede, oblačio ga, izvodio u šetnju bolničkim dvorištem, a potom ga vraćao u sobu, nameštao mu jastuk i odlazio tek kada bi bio siguran da mu ništa više ne treba.
Jednog dana, dok mu je medicinska sestra davala terapiju, upitala je starca s osmehom:
– „Je li vam ovo sin? Divno ga je videti kako brine o vama.“
Starac je na trenutak zaćutao, a zatim odgovorio:
– „Ne, nije moj sin. To je siroče iz starog komšiluka, iz kraja gde smo nekada živeli. Jednom prilikom sam ga video kako sedi sam ispred džamije i plače. Upravo mu je otac preminuo. Seo sam pored njega, utešio ga i kupio mu jedan slatkiš.“
Zastao je, a zatim tiho dodao:
– „Od tog dana, taj dečko nas nikada nije zaboravio. Svakog dana bi nas obilazio – i mene i moju suprugu. Kada sam se razboleo, odveo je nju u svoj dom da bi je zbrinuo, a mene doveo ovde u bolnicu da se lečim. Brine o nama kao da smo mu pravi roditelji.“
Sestra je bila dirnuta, a starac je završio priču rečima koje su se duboko urezale u pamćenje svih koji su ih čuli:
– „Jednom sam ga pitao: ‘Sine, zašto se toliko trudiš oko nas? Nisi dužan ništa.’ A on se nasmejao i rekao: ‘Amidža, još uvek osećam ukus onog slatkiša u ustima.’“
Poruka ove priče
Ova priča nas podseća da čak i najmanji gest dobrote može ostaviti neizbrisiv trag u nečijem srcu. Ne znamo kada će i kako naše reči ili postupci uticati na nečiji život, ali iskrena pažnja, toplina i razumevanje gotovo uvek pronađu put da se vrate – često kad to najmanje očekujemo.
Takve priče inspirišu i podsećaju nas da ljudskost nije vezana za krvno srodstvo, već za dobrotu, brigu i saosećanje.
U svetu gde se često zaboravljaju vrednosti kao što su poštovanje starijih, briga o nemoćnima i zahvalnost, ovakvi primeri su dragoceni. Oni nas uče da ne treba puno da budemo tu jedni za druge – nekada je dovoljan samo slatkiš i osmeh, ponekad topla reč, a najvažnije – iskreno srce.
