Marija je na kuhinjski sto spustila tortu, pažljivo da ne ošteti ukrase. Tek tada je primetila ženske cipele pored vrata. Iz spavaće sobe nije se čuo nijedan glas. Kada je otvorila vrata, shvatila je zašto joj suprug tog jutra nije odgovarao na poruke.
Izmišljena priča sa dopisanim raspletom.
Mesec dana provela je u drugom gradu, brinući o teško bolesnoj majci. Dani su joj prolazili između pripremanja obroka, pregleda i noćnog ustajanja. Sa suprugom Nikolom razgovarala je gotovo svake večeri.
Govorio joj je da je stan prazan bez nje.
„Samo ti ostani koliko treba“, ponavljao je. „Snaći ću se ja.“
Kada je njena sestra uspela da uzme nekoliko slobodnih dana i preuzme brigu o majci, Marija je odlučila da nakratko ode kući. Nikoli nije najavila povratak. Usput je kupila njegovu omiljenu tortu i zamišljala kako će zajedno popiti kafu.
Sada je stajala na vratima spavaće sobe i gledala ga kako spava zagrljen sa nepoznatom ženom.
Na stolici je bila njegova košulja. Na njenom noćnom stočiću stajala je tuđa narukvica.
Marija je tiho zatvorila vrata i vratila se u hodnik. Spustila je torbu, pokušala da udahne i oslonila se na zid.
U kupatilu je ugledala kantu mutne vode, ostavljenu posle čišćenja. Podigla ju je gotovo bez razmišljanja, vratila se u sobu i izlila vodu preko kreveta.
Oboje su se trgnuli. Žena je skočila tražeći peškir, a Nikola je povikao čim je prepoznao suprugu.
„Šta to radiš?“
Marija je spustila praznu kantu. Tek tada je videla vodu na podu i osetila koliko joj se tresu ruke. Taj nagli postupak nije joj doneo olakšanje koje je u besu očekivala.
Izašla je iz sobe.
Nikola je krenuo za njom, umotavajući se u ogrtač. Počeo je da govori da mora da je sasluša, da je sve komplikovano i da nije trebalo tako da se vrati.
Marija se okrenula.
„Nije trebalo da se vratim u svoju kuću?“
Zastao je, pa pokušao ponovo. Rekao je da je bio usamljen i da su se njih dvoje poslednjih nedelja udaljili.
Marija je pogledala kutiju sa tortom na stolu. Još tog jutra razmišljala je hoće li stići dovoljno rano da je pojede s njim pre nego što ode na posao.
Uzela je telefon i pozvala prijateljicu Jelenu.
„Možeš li da dođeš po mene?“
Nikola je spustio glas čim je čuo razgovor. Zamolio ju je da ne uključuje druge ljude i da sačeka da se oboje smire.
„Treba mi neko uz mene“, odgovorila je.
Iz spavaće sobe izašla je druga žena, sada obučena, sa cipelama u ruci. Izbegavala je Marijin pogled.
Na vratima je tiho rekla da joj je Nikola govorio kako više ne žive zajedno.
Marija ju je pogledala, a zatim se okrenula prema suprugu.
„Tako si joj objasnio gde sam?“
Nikola nije odgovorio. Žena je uzela jaknu i izašla.
Marija je otišla u sobu da spakuje nekoliko stvari. Nikola je ostao na vratima, govoreći da jedna greška ne može da izbriše njihov brak.
Otvorila je ormar i izvukla torbu.
„Mesec dana si me zvao i pitao kako je mama“, rekla je. „Svaki put si mogao da mi kažeš šta se ovde događa.“
Stavio je ruku na dovratak, kao da želi da nastavi razgovor, ali se pomerio kada ga je zamolila da je propusti.
Jelena je stigla dvadesetak minuta kasnije. Zatekla je Mariju obučenu u kaput, sa torbom kraj nogu. Kutija sa tortom još je stajala na stolu.
„Hoćemo?“ pitala je.
Marija je klimnula glavom.
U automobilu je ćutala sve do prve raskrsnice. Onda je počela da plače, prekidajući rečenice koje nije uspevala da završi. Jelena je skrenula na parking i ugasila motor. Ostale su tamo dok Marija nije bila spremna da nastave.
Te večeri Nikola je slao poruke. Najpre se pravdao, zatim izvinjavao, a potom molio da mu dozvoli da dođe.
Marija mu je odgovorila da joj je potrebno vreme i da će mu se sama javiti.
Sutradan je pozvala sestru. Pitala je kako je majka i da li može da ostane još nekoliko dana. Tek kada je čula da su dobro, ispričala joj je šta se dogodilo.
Sestra je nije požurivala da donese odluku. Dogovorile su se da će zajedno organizovati dalju pomoć majci, kako Marija više ne bi pokušavala da sve obaveze preuzme sama.
Naredne nedelje sastala se sa Nikolom na neutralnom mestu. Donela je beleške jer se plašila da će u razgovoru izgubiti nit.
Pitala ga je koliko odnos traje i šta je drugoj ženi govorio o njihovom braku. Odgovori su dolazili sporo. Ispostavilo se da susret koji je zatekla nije bio prvi.
Nikola je predložio da pokušaju da nastave zajedno.
Marija je saslušala sve što je imao da kaže. Zatim mu je rekla da želi da se razdvoje i da će se o praktičnim pitanjima dogovarati kada prikupi potrebne informacije.
Nije unapred znala kako će izgledati naredni meseci. Morala je da organizuje stvari, razgovore i svakodnevicu koju je do tada podrazumevala. Bilo je jutara kada se budila sa željom da se sve pokaže kao nesporazum, a onda bi se setila narukvice na svom noćnom stočiću.
Po stvari se vratila sa Jelenom. Ovog puta nije žurila. Uzela je odeću, knjige, porodične fotografije i šolju koju joj je majka poklonila godinama ranije.
Nikola je pitao mogu li još jednom da razgovaraju.
„Danas sam došla po svoje stvari“, rekla je.
Nekoliko meseci kasnije, kada se majčino stanje ustalilo i kada je uspela da napravi novi raspored života, pozvala je sestru i Jelenu na ručak. Još je živela skromnije nego ranije, u prostoru koji je postepeno uređivala prema sebi.
Sestra je donela kolač, a Jelena cveće. Dok su postavljale sto, Marija je iz ormarića izvadila tri različite šolje i nasmejala se što nijedna nema svoj par.
Skuvala je kafu i sela s njima. Telefon je ostavila u drugoj sobi.
