Mlada dadilja navikla je da se majka dečaka kojeg čuva svake večeri vraća pre ponoći. Kada je jedne noći prošlo nekoliko sati bez poziva i odgovora, počela je ozbiljno da brine. Oko tri sata ujutru uključila je televizor, a onda na ekranu ugledala upravo ženu koju je cele noći bezuspešno pokušavala da dobije.
Imala je samo 19 godina kada je prihvatila posao čuvanja jednog dečaka. Njegovu majku je od prvog susreta doživljavala kao izuzetno lepu, uvek sređenu i pomalo tajanstvenu ženu.
Njen posao uglavnom je počinjao oko 19 časova. Stizala bi u kuću neposredno pre nego što majka izađe, preuzela brigu o dečaku i ostajala sa njim nekoliko sati.
Žena se gotovo uvek vraćala pre ponoći. Njen raspored bio je toliko precizan da mlada dadilja nije imala razlog za zabrinutost.
Nikada je nije detaljno ispitivala gde odlazi niti zašto izlazi u približno isto vreme. Smatrala je da to nije njena stvar. Njena jedina obaveza bila je da brine o dečaku dok se majka ne vrati.
Sve je delovalo uobičajeno do jedne noći.
Veče je počelo kao i svako prethodno
Dadilja je stigla u poznato vreme, a dečakova majka ubrzo je izašla iz kuće. Nije rekla ništa što bi nagovestilo da će se te večeri dogoditi nešto drugačije.
Prvih nekoliko sati proteklo je mirno. Devojka je bila sa dečakom i očekivala da će, kao i mnogo puta ranije, pre ponoći čuti ključ u bravi.
Međutim, vreme je prolazilo, a žena se nije pojavljivala.
U početku dadilja nije želela da paniči. Pretpostavila je da se majka zadržala zbog nečega što nije mogla unapred da predvidi. Saobraćaj, neočekivan razgovor ili neka druga obaveza mogli su lako da objasne kašnjenje.
Onda je stigla ponoć.
Ulazna vrata i dalje su bila zaključana, a iz dvorišta se nije čuo automobil.
Nije odgovarala na telefonske pozive
Devojka je uzela telefon i pozvala dečakovu majku. Nije bilo odgovora.
Sačekala je nekoliko minuta, a zatim pokušala ponovo. Telefon je zvonio, ali se žena nije javljala.
Kako je vreme odmicalo, postajala je sve nervoznija. Nije znala da li treba da pozove nekog od članova porodice, nastavi da čeka ili pretpostavi da je majka jednostavno sprečena da se javi.
Posebno ju je opterećivala činjenica da nije bila sama. U kući se nalazio dečak za kojeg je bila odgovorna, a nije znala gde je njegova majka niti kada će se vratiti.
Trudila se da pred njim ne pokaže koliko je zabrinuta. Nije želela da ga uplaši dok ni sama još nije znala da li postoji stvaran razlog za paniku.
Ipak, svaki pogled prema satu pojačavao je osećaj da nešto nije u redu.
Kuća je postajala sve tiša
Sati su prolazili, a od žene i dalje nije bilo ni glasa.
Kuća koja je ranije delovala prijatno i mirno sada je mladoj dadilji izgledala potpuno drugačije. Svaki zvuk privlačio joj je pažnju, pa je neprestano osluškivala očekujući automobil ili otključavanje vrata.
Povremeno je proveravala telefon, ali nije bilo propuštenih poziva ni poruka.
Nije mogla da razume zbog čega se žena, koja je do tada bila pouzdana i precizna, odjednom ne javlja. Čak i da je odlučila da ostane duže, očekivala je da bi obavestila osobu koja joj čuva dete.
Do tada je već postalo jasno da ovo nije obično kašnjenje.
Oko tri sata ujutru uključila je televizor
Duboko u noć, umorna od čekanja i neprestanog gledanja u telefon, devojka je odlučila da uključi televizor.
Nije očekivala da će na njemu pronaći odgovor. Želela je samo da prekine neprijatnu tišinu i makar nakratko skrene misli sa svega što bi moglo da se događa.
Bilo je približno tri sata ujutru kada se pojavila slika.
Dadilja se istog trenutka ukočila.
Na televizijskom ekranu nalazila se žena koju je cele noći pokušavala da dobije telefonom – majka dečaka koji je spavao u istoj kući.
Do tog trenutka nije znala gde je, zašto se nije vratila niti zbog čega ne odgovara na pozive. Sada se žena iznenada pojavila pred njom, ali ne na ulaznim vratima, već na televizijskom programu.
Priča se prekida u trenutku najveće misterije
U dostupnom delu svedočenja nije navedeno u kakvom se programu žena pojavila, šta je radila niti zašto se njeno lice našlo na televiziji usred noći.
Nije poznato ni šta je dadilja uradila nakon što ju je prepoznala, da li je pozvala policiju ili nekoga iz porodice, kao ni kada se dečakova majka vratila kući.
Upravo zbog toga trenutak ostaje toliko uznemirujući.
Običan posao čuvanja deteta pretvorio se u noć punu neizvesnosti, a televizijski ekran otvorio je više pitanja nego što je pružio odgovora.
Dadilja je godinama kasnije pamtila trenutak u kojem se zaledila pred televizorom. Nije je uplašilo samo to što je ugledala poznato lice, već činjenica da je nekoliko sati bila potpuno sama sa detetom, ne znajući gde se njegova majka nalazi i da li će se uopšte vratiti.
Bez nastavka izvornog svedočenja ne može se pouzdano tvrditi šta je videla niti kako se priča završila. Svako dodatno objašnjenje predstavljalo bi nagađanje.
Ono što je poznato dovoljno je da pokaže kako se naizgled mirna i predvidiva noć može promeniti u samo jednom trenutku – čim se poznato lice pojavi na mestu na kojem ga najmanje očekujemo.
