Postoji posebna vrsta bola koju je teško objasniti nekome sa strane – trenutak kada dete koje je majka nekada držala za ruku odraste i počne da joj se obraća kao da pred sobom nema osobu sa osećanjima, već nekoga čija se pomoć, vreme i strpljenje podrazumevaju. Ljubav prema detetu može biti bezuslovna, ali to ne znači da majka mora bez granica da prihvata nepoštovanje, ponižavanje ili iskorišćavanje.
Majke često trpe duže od drugih. Pamte neprospavane noći, bolesti, prve korake, školske sveske, strahove, nestašice, odricanja i pobede svoje dece. Zbog svega što su uložile, teško im je da prihvate da je odnos sa odraslim sinom ili ćerkom postao izvor bola.
Često pronalaze opravdanja. Govore sebi da je dete umorno, zauzeto, nervozno ili opterećeno sopstvenim problemima. Veruju da je reč o prolaznoj fazi i da će se sve promeniti ako još malo sačekaju, prećute ili ponovo pomognu.
Razumevanje tuđih okolnosti jeste važno, ali postoji granica posle koje razumevanje počinje da liči na odustajanje od sebe.
Važno je prihvatiti jednostavnu istinu:
Voleti svoje dete ne znači pristati na svaki način na koji ono odluči da se ponaša prema vama.
Majka može voleti sina ili ćerku i istovremeno jasno reći:
„Sa mnom tako ne možeš da razgovaraš.“
To nije odbacivanje deteta. To je zaštita sopstvenog dostojanstva i pokušaj da se odnos vrati na zdravije temelje.
Prepoznavanje problema prvi je korak ka zaštiti
Čovek se vremenom može navići na ono što mu se stalno događa. Ponašanje koje bi ga nekada duboko uznemirilo posle mnogo ponavljanja počinje da izgleda gotovo normalno.
Majka može prestati da primećuje koliko često spušta slušalicu povređena, koliko puta je dala novac koji joj je bio potreban ili koliko je puta promenila svoje planove da bi rešavala probleme odraslog deteta.
Granice nisu namenjene prekidanju ljubavi. One pomažu da se odnos ne pretvori u neprestano testiranje majčinog strpljenja.
Postoje postupci koji se ne mogu opravdati rečenicom: „Ali to je moje dete.“
1. Nepoštovanje majčine prošlosti
Odrasla deca imaju pravo da žive drugačije od svojih roditelja. Mogu imati drugačije stavove, navike, vrednosti, prijatelje i pogled na svet.
Jedno je izabrati sopstveni put, a nešto sasvim drugo ponižavati život iz kojeg ste potekli.
Kada ćerka prevrće očima gledajući majčine stare fotografije, podsmeva se njenim uspomenama ili joj govori da je prošlost nevažna, bol nije samo u izgovorenim rečima. Boli osećaj da je čitav majčin život postao beznačajan osobi za koju je toliko toga učinila.
Majka nije dužna odraslom detetu da dokazuje da su njene uspomene, izbori i iskustva imali vrednost.
Moguće je reći:
„Ne tražim da se sa mnom slažeš, ali očekujem da o mom životu ne govoriš sa podsmehom.“
Različita mišljenja ne moraju uništiti odnos. Nepoštovanje, međutim, vremenom može udaljiti čak i ljude koji se iskreno vole.
2. Emocionalno iscrpljivanje
Ponekad se odraslo dete majke seti samo kada mu je teško. Pozove kasno uveče, požali se, traži savet, novac ili hitno rešenje, izbaci svu ljutnju i frustraciju, a zatim nestane do sledeće nevolje.
Majka ostaje budna, razmišlja o problemu i pokušava da smisli kako da pomogne. Dete se, nakon što je prenelo svoj teret, često oseća bolje i nastavlja dalje.
Majčinska ljubav može biti velika, ali majka ne bi trebalo da postane služba za spasavanje koja radi 24 sata dnevno.
Ako nakon gotovo svakog razgovora ostajete iscrpljeni, uznemireni ili krivi, korisno je zastati i zapitati se:
„Gde sam u svemu tome ja?“
Postavljanje granice ne znači da majka više ne želi da sasluša svoje dete. Znači da bira vreme i način razgovora koji je neće potpuno iscrpeti.
Može reći:
„Čujem da ti je teško i želim da razgovaramo, ali sada nemam snage. Pozvaću te sutra kada budem mogla mirno da te saslušam.“
Majka nije dužna da rešava svaki problem odraslog deteta. Ponekad je zdravije saslušati ga, a zatim mu vratiti odgovornost:
„Razumem da si zabrinut. Šta ti misliš da možeš da uradiš?“
Na taj način pomoć ne postaje preuzimanje tuđeg života.
3. Prikriveno vređanje i ponižavanje
Nije potrebno vikati da bi neko bio povređen. Ponekad je dovoljna jedna rečenica izgovorena sa podsmehom:
„Zar ti opet ništa ne razumeš?“
„U tvojim godinama je smešno da tako razmišljaš.“
„Mama, nemoj da izmišljaš.“
„Pusti, ti to svakako ne umeš.“
Poseban problem nastaje kada se takve reči predstavljaju kao šala. Ako se majka uvredi, kažu joj da je preosetljiva, da nema smisla za humor ili da ponovo pravi problem tamo gde ga nema.
Međutim, ako se posle nečije „šale“ osećate poniženo, poželite da ućutite ili se povučete, onda to možda više nije bezazleni humor.
Poštovanje se ne meri samo namerom osobe koja govori, već i njenom spremnošću da čuje kako su njene reči uticale na drugoga.
Jasna granica može zvučati ovako:
„Možda ti to smatraš šalom, ali mene vređa. Molim te da mi se tako više ne obraćaš.“
Ako se ponašanje nastavi, granica mora imati posledicu:
„Ako nastaviš da me vređaš, prekinuću razgovor i možemo pokušati drugi put.“
Granica bez posledice često ostaje samo molba. Doslednost pokazuje da izgovorene reči imaju stvarno značenje.
4. Ravnodušnost koja ponekad boli više od svađe
Postoje odrasla deca koja ne vređaju majku i ne izazivaju otvorene sukobe. Jednostavno prestanu da pokazuju interesovanje za njen život.
Ne pitaju kako je. Ne zovu mesecima. Ne primećuju da je umorna, bolesna ili usamljena. Jave se uglavnom onda kada im je nešto potrebno.
Takva tišina ponekad može boleti više od svađe.
Odrasla deca imaju posao, porodicu, obaveze i sopstvene probleme. Bliskost se ne može meriti samo brojem telefonskih poziva. Neke porodice se retko čuju, a ipak zadržavaju toplinu, poštovanje i osećaj međusobne povezanosti.
Problem nastaje kada je odnos trajno jednostran. Majka zove, predlaže susrete, čestita važne datume i pokušava da održi kontakt, dok sa druge strane gotovo nikada ne dolazi inicijativa.
U takvoj situaciji ima pravo da prestane neprestano da traži nečiju pažnju.
To ne mora biti kazna niti dramatičan prekid odnosa. Može biti tiho povlačenje iz uloge osobe koja jedina održava vezu.
Ponekad dostojanstvo počinje onda kada čovek prestane da kuca na vrata koja mu se uporno ne otvaraju.
5. Iskorišćavanje majčine dobrote
Pomaganje detetu prirodan je deo majčinske ljubavi. Problem nastaje kada odrasli sin ili ćerka počnu da podrazumevaju da su majčin novac, vreme, stan, automobil, kontakti i energija uvek na raspolaganju.
Pritisak se često prikriva rečenicama:
„Pa ti si mi majka.“
„Tebi taj novac sada nije toliko potreban.“
„Kome drugom da se obratim?“
„Samo ovaj put, obećavam.“
„Ako mi ti ne pomogneš, niko neće.“
Iza ovakvih rečenica ponekad se nalazi iskrena nevolja, ali mogu predstavljati i pokušaj izazivanja krivice.
Majka ima pravo da pomogne kada to želi i kada joj pomoć ne ugrožava zdravlje, sigurnost i osnovne potrebe. Ima isto tako potpuno pravo da kaže „ne“.
Ta mala reč može biti veoma teška ženi koja je decenijama svoju decu stavljala ispred sebe. Ipak, odbijanje zahteva nije isto što i odbijanje deteta.
Majka može reći:
„Ne mogu da ti dam novac, ali mogu da ti pomognem da razmotriš druga rešenja.“
„Ovoga puta ne mogu da čuvam decu.“
„Ne mogu da preuzmem tu obavezu.“
„Žao mi je što ti je teško, ali neću ugroziti svoju sigurnost.“
Pomoć ima pravu vrednost kada je izbor, a ne obaveza nametnuta strahom, pritiskom ili osećajem krivice.
Poseban oprez potreban je kada odraslo dete traži potpisivanje dokumenata, pristup bankovnim računima, prenos imovine ili pozajmicu koju majka ne razume u potpunosti. U takvim situacijama važno je ništa ne potpisivati pod pritiskom i zatražiti nezavisan pravni ili finansijski savet.
6. Kada odrasla deca počnu da se prema majci ponašaju kao prema detetu
Paradoksalno, neka odrasla deca s vremenom počnu da se prema majci ponašaju kao da ona više nije sposobna da odlučuje o sopstvenom životu.
Govore joj šta treba da kupi, gde sme da ide, sa kim treba da se druži, kako da se oblači i na šta može da troši svoj novac.
Ponekad takvo ponašanje proizlazi iz iskrene brige. Ako majka ima ozbiljne zdravstvene probleme, poteškoće sa pamćenjem ili više puta donosi odluke koje je izlažu opasnosti, porodica može imati opravdan razlog da razgovara o dodatnoj podršci.
Ali briga prestaje da bude briga kada osobi oduzme glas i dostojanstvo bez stvarne potrebe.
Rečenica „Ja znam šta je najbolje za tebe“ ne daje odraslom detetu automatsko pravo da preuzme majčin život.
Godine same po sebi ne znače nesposobnost. Majka može pogrešiti, nešto ne razumeti ili doneti odluku sa kojom se njena deca ne slažu, a da i dalje ostane odrasla osoba koja ima pravo da vodi svoj život.
Zdrava pomoć podrazumeva razgovor, objašnjenje i poštovanje izbora. Kontrola podrazumeva naređivanje, zastrašivanje, uskraćivanje informacija i donošenje odluka iza nečijih leđa.
Kako se granice postavljaju bez nepotrebne svađe
Granica ne mora biti dugačko objašnjenje. Što više osoba pokušava da opravda svoje „ne“, to je veća mogućnost da druga strana svaku rečenicu pretvori u novu raspravu.
Dobra granica obično sadrži tri dela:
- jasno imenovanje ponašanja;
- objašnjenje šta više nećete prihvatati;
- posledicu ako se ponašanje nastavi.
Na primer:
„Kada vičeš na mene, osećam se poniženo. Neću nastaviti razgovor dok razgovaraš tim tonom. Ako nastaviš, prekinuću poziv.“
„Ne mogu više da ti pozajmljujem novac. Mogu da ti pomognem da napraviš plan troškova, ali neću davati novu pozajmicu.“
„Volim da provodim vreme sa unucima, ali ne mogu da ih čuvam bez prethodnog dogovora.“
„O svom zdravlju i imovini odlučivaću sama. Saslušaću tvoje mišljenje, ali konačna odluka pripada meni.“
Nije neophodno govoriti ljutito da bi granica bila ozbiljna. Mirno izgovoreno „ne“ i dalje je potpuno „ne“.
Zašto se krivica javlja čak i kada je granica opravdana
Mnoge majke se posle postavljanja granice osećaju loše. Pitaju se da li su postale sebične, hladne ili nepravedne.
Krivica, međutim, nije uvek dokaz da je neko uradio nešto pogrešno. Ponekad je samo znak da je uradio nešto novo.
Žena koja je decenijama bila dostupna u svakom trenutku osećaće nelagodu kada prvi put kaže da ne može. Majka koja je stalno ćutala o uvredama verovatno će se osećati krivom kada prvi put prekine razgovor.
Potrebno je vreme da novo ponašanje postane prirodno.
Odraslo dete takođe može burno reagovati. Može optužiti majku da se promenila, da ga više ne voli ili da je postala teška. Takva reakcija ne mora značiti da je granica pogrešna. Može značiti da je osoba navikla na odnos u kojem granice ranije nisu postojale.
Kada razgovor više nije dovoljan
Neki odnosi mogu se popraviti iskrenim razgovorom, izvinjenjem i promenom ponašanja. U drugim slučajevima iste povrede se neprestano ponavljaju.
Ako odraslo dete uporno vređa, preti, uzima novac, kontroliše kontakte, pokušava da preuzme imovinu ili majku dovodi u stanje stalnog straha, potrebno je potražiti podršku.
To može uključiti razgovor sa:
- osobom od poverenja;
- drugim članom porodice koji poštuje majčinu samostalnost;
- psihologom ili porodičnim savetnikom;
- advokatom, naročito kada su ugroženi imovina i finansije;
- nadležnim službama ili policijom ako postoje pretnje, nasilje ili neposredna opasnost.
Porodična veza ne daje nikome pravo na nasilje, zastrašivanje, prisilu ili finansijsko iskorišćavanje.
U situacijama neposredne opasnosti prioritet nije očuvanje privida porodičnog mira, već bezbednost.
Majka ima pravo na život koji se ne vrti samo oko dece
Jedan od najvažnijih koraka jeste ponovno izgrađivanje života izvan majčinske uloge.
To može podrazumevati druženje sa prijateljima, povratak starom hobiju, putovanje, fizičku aktivnost prilagođenu zdravstvenom stanju, volontiranje ili jednostavno vreme koje osoba provodi onako kako joj prija.
Majka nije prestala da bude važna zato što su njena deca odrasla. Njen život nije završen kada više nije potrebna na isti način kao ranije.
Što više izvora smisla, bliskosti i zadovoljstva postoji u njenom životu, to će manje zavisiti od jednog telefonskog poziva, jedne posete ili odobravanja odraslog deteta.
Ljubav ne zahteva samouništenje
Jedan od najtežih delova majčinstva dolazi kada majka mora da pusti dete da ode svojim putem. Još je teže otpustiti naviku da zbog njega sve trpi.
Ljubav ne zahteva samouništenje.
Ne traži da osoba ćutke prihvata poniženje. Ne obavezuje je da daje i ono poslednje što ima. Ne znači da mora stalno da odustaje od svojih potreba kako bi odraslom detetu život bio lakši.
Zdrave granice omogućavaju ljudima da ostanu bliski, a da pri tome sačuvaju svoju individualnost, sigurnost i dostojanstvo.
U tome se krije jedna od najvećih mudrosti zrelih porodičnih odnosa: majka ne mora da bira između ljubavi prema detetu i poštovanja prema sebi.
Može voleti. Može oprostiti. Može se nadati pozivu i ostaviti otvorena vrata za iskren razgovor.
Ali ne treba da zaboravi da nije samo majka.
Ona ima svoje srce koje se umara, svoje vreme koje je dragoceno, svoj život koji se nastavlja i pravo da mirno kaže:
„Volim te, ali ti više neću dozvoliti da me povređuješ. Ne zato što sam prestala da budem tvoja majka, već zato što sam konačno shvatila da sam i ja čovek.“
