Lana je rođena u 27. nedelji trudnoće sa samo 870 grama. Nakon infekcije, ozbiljnih problema sa plućima i krvarenja u mozgu, njenoj majci Ivani rečeno je da se pripremi za najteži ishod. U danima neizvesnosti uz porodicu je, prema ovoj emotivnoj priči, bio i njihov desetogodišnji mačak Bruno. Iste noći kada se njegovo zdravstveno stanje naglo pogoršalo, monitori uz Lanin inkubator počeli su da pokazuju promenu koju niko nije očekivao.
Ivana Radić nije stigla ni da pripremi sobu za bebu kada je njena trudnoća iznenada krenula u potpuno drugačijem pravcu. Zbog prevremenog odvajanja posteljice lekari su morali hitno da obave carski rez.
Kada se probudila iz anestezije, njena ćerka više nije bila uz nju. Nalazila se na odeljenju neonatalne intenzivne nege, u inkubatoru, okružena cevčicama, monitorima i medicinskom opremom.
Lana je bila izuzetno sitna. Imala je svega 870 grama, a svaki novi dan donosio je drugačiju neizvesnost. Trećeg dana pojavili su se znaci infekcije, sedmog dana došlo je do ozbiljnog pogoršanja funkcije pluća, dok je desetog dana ustanovljeno krvarenje u mozgu.
Ivana i njen suprug Filip živeli su između nade i straha. Svaki zvuk telefona mogao je doneti vest kojoj su se nadali, ali i onu od koje su strepeli.
Razgovor za koji nijedan roditelj nije spreman
Trideset prvog dana doktor Marko Perić pozvao je Ivanu na razgovor. Objasnio joj je da je Lanino stanje izuzetno teško i da mogućnosti medicine postaju sve ograničenije.
Ivana više nije mogla da sluša opšte izraze. Želela je konkretan odgovor, koliko god on bio bolan.
„Koliko vremena mislite da joj je ostalo?“
Lekar je zastao pre nego što je odgovorio:
„Možda nekoliko sati.“
Ivana se slomila. Ponavljala je da njena ćerka ima tek 31 dan, da još nije čula njen glas i da je nikada nije odnela kući. Nije uspela ni da je drži bez medicinskih cevčica i aparata.
Kada su joj rekli da bi trebalo da se pripremi, postavila je pitanje na koje niko nije imao odgovor:
„Kako se majka priprema da izgubi svoje dete?“
Filip je sedeo u bolničkom hodniku kada mu je prenela prognozu. Nije plakao niti je išta rekao. Prekrio je lice rukama i ostao potpuno nepomičan, kao da više nije znao na koji način može da podnese još jednu tešku vest.
Tada je, usred razgovora o tome da li će roditeljima biti dozvoljeno da uzmu Lanu u naručje, postavio pitanje koje je naizgled pripadalo nekoj drugoj priči:
„Gde je Bruno?“
Mačak koji je bio uz Ivanu tokom najtežih godina
Bruno je bio njihov desetogodišnji narandžasti mačak. Ivana ga je pronašla dok je još bila studentkinja, mokrog, mršavog i povređenog ispod automobila iza pekare u kojoj je radila.
Veterinar ju je upozorio da je mačak nepoverljiv i da njegovo pripitomljavanje neće biti jednostavno. Bruno ju je ugrizao kada je prvi put pokušala da ga podigne. Isto je uradio i drugi put. Treći put joj je, međutim, zaspao u krilu.
Od tada se gotovo nije odvajao od nje.
Bio je uz Ivanu kada joj je preminula majka, kada se Filip doselio u njen stan i tokom perioda nakon tri spontana pobačaja. Posle trećeg gubitka lekari su joj rekli da će možda morati da prihvati mogućnost da nikada neće imati dete.
Kada je dve godine kasnije ponovo ostala trudna, prvih četrnaest nedelja gotovo nikome nije govorila o trudnoći. Plašila se da se raduje prerano.
Pozitivan test najpre je pokazala Brunu.
„Ako ovoga puta sve bude dobro, ti ćeš je čuvati“, rekla mu je dok je sedeo pored nje.
Tokom trudnoće Bruno je često ležao uz njen stomak. Reagovao bi kada bi se beba pomerila, a jednom ga je Lana iznutra udarila toliko snažno da je uvređeno skočio i otišao na drugi kraj kauča.
Filip se tada šalio da dete još nije ni rođeno, a već ima telohranitelja teškog sedam kilograma.
Niko nije mogao pretpostaviti kakvo će značenje te reči dobiti posle Laninog prevremenog rođenja.
Bruno je prestao da jede kada je Lana ostala u bolnici
Devet dana nakon Laninog rođenja Bruno je gotovo potpuno prestao da jede. Veterinarski pregled u tom trenutku nije pokazao jasan fizički uzrok, pa se pretpostavljalo da je njegovo ponašanje možda povezano sa stresom i naglom promenom porodične rutine.
Ivana je svakog dana provodila između deset i dvanaest sati u bolnici. Kada bi se vratila kući, Bruno joj nije prilazio na uobičajen način. Dugo bi njušio njenu odeću, naročito deo uz grudi gde je nosila ćebence koje je držala uz Lanin inkubator.
Jedne večeri zgrabio je ćebence zubima i odbio da ga pusti. Zatim je legao preko njega i prvi put posle nekoliko dana mirno zaspao.
Ivana je o tome pričala medicinskoj sestri Ani. Sestra joj je objasnila da životinje mogu reagovati na mirise, odsustvo poznatih ljudi i promene u njihovom ponašanju, ali i da privatni kućni ljubimac ne može jednostavno biti uveden na odeljenje neonatalne intenzivne nege.
Prema ovoj priči, bolnica je imala program poseta terapijskih životinja. Nakon razgovora sa lekarima i upravom, otvorena je mogućnost da se razmotri kratka i strogo kontrolisana poseta, pod uslovom da Bruno prođe veterinarske preglede.
Ivana je prikupila potvrde o vakcinaciji, rezultate pregleda i ostalu traženu dokumentaciju. Nekoliko dana kasnije odobrena je jedna desetominutna poseta, uz jasno određena pravila.
Bruno je morao da ostane u transporteru ili na posebno pripremljenoj podlozi. Nije smeo da dodiruje bebu, medicinsku opremu niti sam inkubator.
Prvi put kraj inkubatora
Kada je prvi put uveden u blizinu neonatalne jedinice, Bruno se nije uznemirio zbog nepoznatih mirisa, jakog svetla ili zvukova aparata.
Izašao je iz transportera, okrenuo se prema mestu na kojem je bila Lana i počeo glasno da prede.
Nije skidao pogled sa inkubatora.
Kada je prošlo odobrenih deset minuta, nije želeo da se vrati u transporter, pa su morali pažljivo da ga podignu. Poseta je kasnije ponovljena, a osoblje je, prema priči, počelo da ga zove „Lanin čuvar“.
Mačak nikada nije imao neposredan kontakt sa devojčicom. Ostajao je na svojoj podlozi, na bezbednoj udaljenosti od opreme. Ivana je primećivala da bi ponekad prestao da prede i podigao glavu neposredno pre nego što bi monitori počeli drugačije da se oglašavaju.
Takva zapažanja za porodicu su imala snažno emotivno značenje, ali nisu predstavljala medicinski dokaz da je mačak mogao da predvidi promene Laninog stanja.
Niko od lekara nije tvrdio da Bruno leči dete ili utiče na rad njenih organa. Njegovo prisustvo bilo je važno prvenstveno Ivani, kojoj je u najtežim danima pružalo osećaj poznatosti i utehe.
Iste noći pogoršalo se i Brunino stanje
Trideset prvog dana, upravo kada su lekari rekli da je Lanino stanje kritično, Bruno je ležao u maloj prostoriji pored odeljenja.
Ivana ga je pronašla na ćebetu. Pokušavao je da ustane, ali više nije imao dovoljno snage. Disao je ubrzano, a telo mu je bilo neuobičajeno hladno.
Pozvan je veterinar iz obližnje ambulante. Nakon pregleda posumnjao je na ozbiljnu srčanu aritmiju i ranije neotkrivenu kardiomiopatiju. Predložio je hitan transport do ambulante, ali je porodici otvoreno rekao da su izgledi veoma loši.
Ivana nije mogla da podnese pomisao da Bruno poslednje trenutke provede sam, daleko od ljudi sa kojima je živeo deset godina.
Mačak je otvorio oči i pokušao da okrene glavu prema vratima neonatalnog odeljenja.
„Hoće kod nje“, tiho je rekla sestra Ana.
Prema pripovedanju porodice, doktor je dopustio da Bruno poslednji put bude postavljen na svoju podlogu, na ranije određenu udaljenost od inkubatora.
Ležao je glavom okrenutom prema Lani. Više nije mogao da prede kao ranije, ali je Ivana pod dlanom osećala slabu vibraciju njegovog tela.
Sedela je između prerano rođene ćerke i životinje koja ju je pratila kroz najteže godine njenog života, svesna da bi te noći mogla da izgubi oboje.
Ivana je prvi put držala Lanu bez većeg dela opreme
Oko dva sata posle ponoći lekar je roditeljima rekao da mogu uzeti Lanu u naručje. Ivana je razumela šta bi takva odluka mogla da znači.
Uz pomoć osoblja, devojčica je pažljivo položena na majčine grudi. Bila je toliko lagana da se Ivana plašila i da se pomeri.
„Zdravo, ljubavi. Mama je ovde“, prošaptala je.
Filip je držao ćerku za stopalo. Bruno je ležao na podlozi nešto niže, pored stolice. Ivana mu je spustila ruku na glavu i kroz suze pokušala da se našali.
Rekla mu je da je bio „dosadni debeli mačak“, ali i najbolji čuvar kojeg su mogli da požele.
Bruno je polako otvorio oči. Pogledao je prema Lani, zatim prema Ivani i prestao da diše.
Veterinar ga je pregledao i posle nekoliko trenutaka spustio pogled. Nije bilo više ničega što je mogao da učini.
Ivana je plakala držeći ćerku na grudima, dok je drugom rukom dodirivala Bruna. Tokom trudnoće mu je u šali poverila zadatak da čuva bebu. Sada je njegov život završio u blizini devojčice uz koju je provodio vreme nakon dobijanja posebnog odobrenja bolnice.
Promena na monitoru koju niko nije očekivao
Ubrzo nakon Brunine smrti medicinska sestra Ana primetila je da se brojke na Laninom monitoru menjaju.
Puls, koji je prethodno bio izuzetno slab, počeo je postepeno da raste. Menjale su se i vrednosti zasićenosti krvi kiseonikom. Lekar je odmah prišao, a osoblje je ponovo proverilo opremu i vitalne znake.
Važno je naglasiti da istovremenost ovih događaja ne dokazuje da je Brunina smrt izazvala poboljšanje Laninog stanja. U tekstu ne postoji medicinsko objašnjenje koje bi povezalo ta dva događaja, niti bi takva uzročno-posledična veza mogla biti izvedena samo na osnovu njihovog vremenskog podudaranja.
Za Ivanu je, ipak, taj trenutak imao duboku simboliku.
Lana se pomerila na njenim grudima. Zatim je otvorila sitne, tamne oči i pogledala prema majci.
Filip je ustao sa stolice, dok su roditelji i osoblje posmatrali svaki njen pokret. Devojčica je pomerila prste i njima dotakla pramen narandžaste dlake koji je ostao na Ivaninoj bolničkoj odeći nakon što je milovala Bruna.
Nekoliko trenutaka u prostoriji niko nije govorio.
Doktor je zatim zatražio da se Lana vrati u inkubator kako bi mogla ponovo da dobije punu medicinsku podršku. Ivana ga je uplašeno pitala da li njena ćerka umire.
Nije mogao da joj obeća oporavak niti da sa sigurnošću predvidi šta će se dogoditi.
Mogao je da kaže samo:
„U ovom trenutku ne.“
Nada nije isto što i siguran oporavak
Promena na monitoru nije značila da je Lana odjednom bila zdrava. Posle 31 dana ozbiljnih komplikacija i dalje joj je bila potrebna intenzivna medicinska nega, podrška disanju i neprekidno praćenje.
Ipak, za roditelje je postojala ogromna razlika između ranije prognoze da bi detetu moglo ostati svega nekoliko sati i nove procene da u tom trenutku ne pokazuje znake neposrednog umiranja.
Dok su se nekoliko trenutaka ranije pripremali da se oproste od ćerke, lekari su sada nastavili borbu za njen život.
Bruno se više nije podigao sa svoje podloge. Njegov život završio se u blizini devojčice koju je, prema porodičnoj priči, na svoj način pratio još od vremena kada je Ivana bila trudna.
Lana je vraćena među aparate, dok je njenim roditeljima ostala rečenica koju te noći nisu očekivali da čuju: njihova ćerka je i dalje živa i borba još nije završena.
Šta je važno razlikovati u ovoj priči
Ovakve priče mogu imati snažno emotivno značenje, ali prisustvo životinje ne može zameniti neonatalnu intenzivnu negu niti se može smatrati razlogom medicinskog poboljšanja.
Posete životinja zdravstvenim ustanovama podležu pravilima kontrole infekcija i procenjuju se pojedinačno, naročito kada su pacijenti veoma osetljivi. Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti navodi da kontakt sa životinjama u zdravstvenim ustanovama zahteva veterinarske provere, higijenske mere i procenu rizika, posebno kod pacijenata oslabljenog imuniteta. Takva poseta zato nikada ne bi smela da se organizuje bez izričitog odobrenja bolnice i medicinskog tima. CDC – životinje u zdravstvenim ustanovama
Za prerano rođene bebe dokazanu važnost imaju stručna neonatalna nega, respiratorna podrška, prevencija i lečenje infekcija, odgovarajuća ishrana i, kada zdravstveno stanje dozvoljava, kontakt kože na kožu sa roditeljem. Svetska zdravstvena organizacija takozvanu kengur-negu navodi kao jednu od važnih mera za poboljšanje ishoda kod prevremeno rođenih beba i novorođenčadi male telesne mase. Svetska zdravstvena organizacija – nega prevremeno rođenih beba
Napomena: Ovaj tekst je obrađen kao emotivna pripovedna priča, a ne kao provereni medicinski izveštaj. Podudaranje Brunine smrti i promene Laninih vitalnih znakova ne potvrđuje da su događaji medicinski povezani. Odluke o lečenju prevremeno rođene bebe i eventualnom prisustvu životinje u bolničkom prostoru mogu donositi isključivo nadležni zdravstveni stručnjaci u skladu sa pravilima ustanove.
